Sevaju varnice između meštana i migranata u Šidu: "Obijaju nam kuće i vikendice. I koraci nas plaše"

"Zaključaj vrata. Pazi na svaki šum. Ako pas zalaje, možda si u opasnosti. Ne ostavljaj decu samu kod kuće... Stariji ljudi, posebno se čuvajte. Oni se ne ustručavaju da vam isprazne i ceo frižider, popiju sve piće, porazbijaju prozore i ostave rusvaj, garež".

Ovako žamori Šid - poslednja železnička stanica u Srbiji i četvrta velika evropska prepreka na migrantskoj ruti od Turske ka obećanoj Nemačkoj. Gledaju ih kako prolaze ulicama, njivama, šumama. I kada nikome ne čine štetu sve funkcioniše po nekom nemuštom principu "Ne diram ja vas, ne dirate ni vi mene".

To su dva paralelna sveta, jedan pored drugog. Zaziranje, nepoverenje, strepnja, uvukla se u mirna sremska sela i vikend naselja, na blagim padinama Fruške Gore i kapiji Semberije.

Naša ekipa provela je dan sa Šiđanima i njihovim nezvanim gostima, sa kojima sudbinski dele isto nebo i isti vazduh, u napetoj atmosferi koju smiruje sve veći broj policajaca.

- Deca se ne puštaju napolje bez pratnje. Do sad smo nekako i podnosili sve, bili su mirni, a sad je već postalo kritično, počeli su i međusobno da se svađaju i da se tuku. Mojoj komšinici, koja ima dvoje male dece, ušli su u kuću kada su deca bila sama - priča Dragana Stanivuković dok gura kolica s bebom.

Kaže, situacija je, ipak, lakša otkad su pojačane policijske patrole.

Migranti su, tako, poslednjih dana mahom zbrinuti u prihvatilištima, pa su ljudi odahnuli, ali tamnoputi putnici bez papira neprestano pristižu... Putuju vozom ili pešače uz prugu, hodaju čak i u kolonama duž auto-puta. Stižu do evropske "rampe" - Šida, odnosno Tovarnika s druge strane granice. Proći će meseci, možda i cela godina u pokušajima da se neki od njih domognu hrvatske strane, da izbegnu sačekuše i gurku natrag u Srbiju.

Dok smo prolazili naseljem uz samu železničku stanicu, koje je proteklih meseci bilo prvo na udaru provalnika, zatekli smo policijsku patrolu koja je baš u tom trenutku zaustavila grupu migranata. Stigla je i marica. Pravac - prihvatni centar.

U centrima je mirno. Migranti, a među njima je bilo i žene i dece, mirno su sedeli na prolećnom suncu, razgovarali, pozirali za fotografiju.

- Imam 19 godina i dolazim iz Irana. Ovde sam već godinu i 8 meseci. Pokušao sam da uđem u Hrvatsku osam puta vozom, dva puta kamionom, 2 puta šetajući i jednom iz Bosne. Nisam imao uspeha - pričao nam je jedan od momaka smešten u prihvatnom centru kod železničke stanice.

Navodno, nije mu poznato da se obijaju kuće...

- Pitam se zašto nam policija posle 10 uveče ne dozvoljava da izlazimo napolje. Na primer, u subotu uveče mi želimo da izađemo, da popijemo nešto, pojedemo nešto - priča on.

Jedan Iračanin kaže da je nezadovoljan tretmanom, da ih navodno porodice ostaju razdvojene prlikom vraćanja u kampove.

- Mi smo samo izbeglice i registrovali smo se u Srbiji. Oni nas kažnjavaju svaki dan. Razdvajaju porodice, što nije u redu. Živimo u lošim uslovima - pričao je.

Ali, u Šidu se kapije zaključavaju, a strah se uvukao u kosti.

- Ovde noću lože vatru. Čoveče, moraš da vičeš, galamiš, šta ću se ja tući s njima? Od čardaka mi uzimaju letve, da bi ložili vatru. Izađem noću ili gledam kroz verandu, dreknem, viknem, miliciju zovem. Tamo (pokazuje s druge strane ulice) su zatekli trojicu, ležali su u krevetu, čoveče, danju! Ovaj čovek je pazio kuću, kad je ušao bogte, ovi razbili prozor, ušli unutra. Kad vide miliciju, beže preko pruge - priča Damjan Kurbalija.

Njegov komšija Stanko Marić kaže da su u jednom periodu migranti spavali u parku prekputa njegove kuće.

- I gledaju ti u kuću, znaju kad nisi tu. Kako ja da ostavim? Dve kuće su obili... - priča Stanko Marić.

Prolazimo pored jedne ruševine. Na zidovima ispisane parole na arapskom. I jedan karikirani crtež migranta koji pokazuje srednji prst policiji.

- Mnogi pričaju lepo o njima, sve dok i njihovu kuću ne obiju, e, onda je problem - priča nam jedan prolaznik.

Situacija u Šidu, ipak, ne izgleda vanredno. U samom centru opštine situacija je potpuno mirna - niti smo videli migrante, niti policiju. Ipak, problem postoji, on tinja, rapslamsa se noću kad se začuju koraci pred kućom.

- Meni su upali dok sam bila s decom. Ne pitajte me ništa, krenula sam oklagijom na njih. Ne smem da pričam ništa zbog policije - govorila je anonimno.

Mnogi u Šidu, iako su ih viđali, sa migrantima nisu imali nikakvih problema.

- Vidimo da oni prolaze naveče, idu, a koji prođu - prođu, koji ne prođu, ti se nazad ujutro vraćaju. Šta ja znam, i sam sam bio izbeglica, pa nekako razumem to sve, ali ne razumem ako upadaju u tuđe kuće, da se tu vrši neka pljačka... U Vašici su u neke kuće upadali, ali nisu oni napravili ne znam šta, to su pretežno napuštene kuće. Ne plašim se, kad idu ulicom, pa nose prazne flaše, ja im dam vode. Čujem, neki su imali ljudi probleme, ja nisam imao - priča jedan meštanin.

Obišli smo i pogranične zone - selo Berkasovo, koje se nalazi uz samu granicu, gde su obijane vikendice. Neke su ostale otvorene, neke su zakatančene. I u Batrovcima, poslednjem mestu kada iz Srbije izlazite auto-putem bilo je krađa i provala.

Sada je mirno. Zatekli smo samo jednog čoveka u centru - Sinišu Valjevca.

- Momentalno ih nema jer krenula je policija. Šetaju ulicom, većinom noću. Mirno je bilo dok oni nisu došli, kola smo držali ovako na ćupriji, nismo zaključavali, spavali di smo hteli, a ovo sad baš... kola u dvorište, ker veliki i tako, zaključavanje. Čim nešto lupne, izlazi da vidiš sta je. Razgovaramo nekad s njima, dođu oni tu, jedan je podigao košulju da mi vidimo kao kako su dobili batine od Hrvata po leđima. Jedan je migrant bio šaren. A za Srbiju kažu samo "good" kao, mi smo dobri- priča nam Siniša ispred seoske prodavnice.

Padaju i teške reči. Prepričava se da upadaju u radnje, a jedna prodavačica nam je pokazala i motku kojom se brani.

Ipak su u pitanju velike kulturne razlike, a potpuno drugačija pozicija meštana i migranata. Jedni životare, čuvaju to malo što imaju, a drugi, koji nemaju ništa, hitaju dalje, ne okrećući se mnogo za sobom.

(Mateja Beljan)