Darko je sa 9 godina prošao ono što nijedno dete ne bi trebalo: Tada se završilo njegovo detinjstvo

Darko i njegova mama došli su u Beograd u decembru, pre mnogo godina. On je tada primljen na Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj na lečenje. Dijagnoza - leukemija. Mama - iako su kod kuće u Užicu ostale i dve ćerke, Darkova bliznakinja i starija ćerka, sina nije ni na trenutak ostavila samog, uz njega je bila sve vreme. Prošlo je od tada skoro 17 godina. Darku se Beograd toliko svideo da sada živi i radi u glavnom gradu. S druge strane, njegova mama ne podnosi Beograd i u životu više ne želi da dođe u glavni grad. Kaže Darko, mnogo je ružnih uspomena ostalo tu, na lečenje, na neizvesnost, strah... Ne voli ni da priča o tome.

Darko Šijakinić (25) je neposredna i srdačna osoba. Od prvog telefonskog razgovora je to bilo jasno. Iako je tema o kojoj smo pričali, preozbiljna, on je učinio da sve teče lako i glatko. Darko je oboleo kada je imao devet godina. Odmah kaže da je u pitanju podmukla bolest sa simptomima kao kod prehlade ili gripa. Klasičan pad imuniteta. Nizale su se upale jedna za drugom, uveta, zuba, pluća, opšta malaksalost...

Sve sam teže hodao, ja, đak pešak

- Osetio sam da svakoga dana sve teže hodam. Ja sam išao u seosku školu i svaki dan sam pešačio po tri, četiri kilometra i to nikad nije bio problem, ali sam osetio da mi je postalo zamorno, pa sam se i požalio roditeljima. Roditelji su mi rekli da se ne glupiram. To je nešto što bi svako od nas pomislio na prvu loptu. Srećom, posle analiza krvi koje su pokazivale visok nivo leukocita, pedijatar je mom ocu odmah rekao da sumnja na leukemiju, ali je tražio od oca da to ne govori nikom dok se ne izvadi koštana srž i ne utvrdi tačna dijagnoza - priča Darko.

Sumnje pedijatra su se obistinile i tada, prema Darkovim rečima, počinje njegova golgota. To kroz šta je prošao, kaže, ne može drugačije da se nazove. Tu prestaje detinjstvo i dete ulazi u svet odraslih. Iznenada biva bačeno u ring da se bori protiv opake bolesti. Darko je počeo lečenje ciklusom od osam hemioterapija.

Čupao sam kosu

- To je strašno po detetov organizam, teško je psihički se pomiriti s tim, suočiti se sa tim da neću imati kosu, da ću smršati. Čupao sam kosu od besa, jer sam bio nervozan što opada - priča Darko.

Sa decom samo iskreno

Kako saopštiti detetu da je teško bolesno? Da li mu reći celu istinu? Nešto prećutati? Izmišljati priče poput one da je braunila "leptirić"? Darko kaže da su njegovi roditelji bili u potpunosti iskreni prema njemu.

- Nema potrebe ništa da se ublažava. Sa detetom treba da se izgradi iskren odnos. Razgovarali smo otvoreno i bili su iskreni prema meni. Kada je trebalo da mi vade koštanu srž, majka je rekla boleće i bolelo je, ali ja glasa nisam pustio. Kao što mi je rekla da pregled ultrazvukom ništa ne boli. I nije. Tako dete stiče poverenje u roditelje, da će zaista biti onako kako su mu rekli. Rekli su mi: "Moraš da shvatiš da ovo nije virus, već ozbiljna stvar koja može da ti ugrozi život". Ipak, gledali smo da sve bude pozitivno i da nađemo svetlo na kraju tunela. Rak je bezličan dok ne dobije lice onoga koga volite. Naravno da su me malo i razmazili tokom trajanja lečenja - priča Darko.

"Bojanka" ispod kreveta

Ipak, imao je i Darko svojih žutih minuta iako su mu, kaže, roditelji u potpunosti verovali. Kao kad je došao kući iz bolnice i morao da pije dnevno 48 različitih lekova. Nije mu uvek bilo do toga, pa je neke pilule bacao pod krevet. Kad je čistila sobu, majka je našla, kako Darko kaže, "bojanku" od pilula različitih boja ispod kreveta.

- Nije joj naravno bilo svejedno, ali me nije istukla, odmah je zvala doktorku da vidi šta da radi - objašnjava.

Lečenje je trajalo tri godine, Darko je zbog bolesti propustio treći i četvrti razred, vratio se u školu kad je njegova generacija bila peti razred.

- Deca koja se razbole više nisu ista, oni su heroji. Ono što te ne ubije, to te ojača. Ja sam pun samopouzdanja, ali nisam pun sebe. Ništa ne gledam kao blok, jer ne postoji način da se nešto ne reši. Kad nešto takvo pobedite za vas više nema prepreka - priča Darko, inače kuvar u elitnim beogradskim hotelima i odmah pojašnjava taj svoj stav. - Kad poželim da negde radim, ja se tamo i zaposlim. Da li je sreća ili upornost, ne znam. Nemam strah, jer kad imam cilj, ostvariću ga, ne zvao se ja Darko.

Mama: Sve će se to zvati juče

Darko u priči svako malo pominje majku. Kaže, posle nečeg tako strašnog što je preživeo, izgradili su odnos najboljih prijatelja i ne bi mogao svoj život da zamisli bez nje.

Nikad je nisam video da plače

- Stvorila se ta neka neraskidiva veza, ja je više ne gledam kao majku već kao najboljeg prijatelja. Prvo nju pozovem da joj saopštim nešto lepo - priča Darko. - Iako ona misli da se ja mnogo toga ne sećam, ja pamtim skoro sve što se dešavalo. Počev od toga kad smo prvi put ušli u bolesničku sobu u kojoj je već bilo nekoliko malih pacijenata sa majkama. One su u tom trenutku pile kafu i ponudile su i nju na šta se ona zgrozila i izvikala se na njih, nije mogla da veruje da majke piju kafu u takvoj situaciji. Sve je to i majkama novo i njima je to nova situacija. Ona preda mnom nikada nije zaplakala. Posle se izvinjavala tim ženama. Moraš da se pomiriš sa situacijom u kojoj si trenutno, nećete da hulite Boga, da hejtujete...

Niko ne sedi i jadikuje

- Vrlo je bitno shvatiti da deca i njihove majke u bolnicama ne provode vreme plačući i jadikujući, to je pogrešna slika. Toliko sam tokom lečenja doživeo lepih scena, koje ću pamtiti ceo život. Bio je jedan dečak koji nije mogao da hoda, a ja sam pošto-poto to hteo da mu omogućim, pa sam se dosetio, kad se gužva malo razišla, da uzmem invalidska kolica, svaki je seo u jedna i trkali smo se hodnikom. Onda nas je videla sestra koju smo zvali Diksi i rekla: Bože, da nismo tu gde jesmo, svašta bih vam rekla!". Ubrzo smo svi tu postali porodica, tu smo zajedno i ne biste verovali kolika su podrška te mame jedna drugoj. Često mi je tada govorila: "Sve će se to zvati juče".

Darko prepričava i bolničke dane kada je u bolnici bio oko Nove godine. Kao velikom obožavaocu ukrasa nije bilo šanse da boks u kom su bili on i majka ostane neukrašen. Kad je došla sestra pred vizitu, samo što se nije šlogirala: "Majko, šta se ovde desilo?!", htela je da zna i naravno, zbog propisa tražila da se odmah sve skine. Niko ih, doduše, nije ni pitao. Zapretio sam, ako neko dirne ukrase da ću da iščupam braunilu iz ruke. I sve je ostalo na mestu.

Darko kaže da od boravka u bolnici ima dve fobije, od klompi i klovnova, koji su dolazili pojedinim danima da zabave decu.

- Kad čujem klompe, znam da ide medicinska sestra, pokrijem se pokrivačem, jer verovatno ide da mi da neku terapiju.

Vršnjačko nasilje

Kad se vratio u školu, usledila je, priča Darko, nova agonija. Vršnjačko nasilje.

- Povukao sam se u sebe. Deca su me zezala. Bio sam mnogo sitniji, mršav, oni igraju fudbal, ja stojim sa strane i gledam. Nisu me nikada tukli i slično, samo to zezanje. Iz ove perspektive posmatrano, vidim da je greška što kada sam krenuo u školu, posle toliko vremena, nisam imao pomoć psihologa. Možda bi tako bilo da sam živeo u Beogradu. I to je trajalo tako, a onda sam u srednjoj školi prelomio, shvatio šta moram da menjam.

Kao budućeg roditelja, Darka zanima genetska predispozicija koju bi njegova deca mogla da imaju na ovu bolest. Objašnjena za Darkovu bolest lekari nemaju. Sve, pa i njega, interesuje "zašto", "od čega" i "kako". Realan odgovor ne postoji, kaže Darko. Posledica nema. Kaže da ipak mora da se čuva celog života, ali to mora i zdrav čovek.

- Želim da živim život punim plućima, jer mi je darovan ponovo. I bez bolesti je teško. Kad neko kuka jer nema pare za neku jaknu, treba malo da se osvrne oko sebe, nemaš, ali možeš da stvoriš, a šta da radi onaj ko nema ruku ili nogu... Kukavice ne podnosim! Jesi zdrav, jesi prav?! Pa šta onda!

San svakog lekara

- Kad su zaživele društvene mreže, hteo sam da znam šta je sa mojim lekarima. Našao sam doktorku Jelenu Lazić i poslao joj poruku, nadajući se da me se seća. Naravno da se setila. Zvala me je Rupica jer sam imao jamice na obrazima. Posle smo se sreli na jednom događaju NURDOR-a i odmah me je prepoznala, uzela me za ruke, a oči su joj se napunile suzama: "E, ovo je san svakog lekara, da ugleda zdravog čoveka, a lečio je dete!"

NURDOR: "Mnogo je važno da zagrliš snažno"

Sve što Darko kaže zvuči kao pouka, a skoro svaka njegova rečenica zaslužuje mesto u naslovu. Možda ga je to što je dobar govornik, preporučilo da bude i volonter NURDOR-a, Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka.

Darko je danas u Užicu, rodnom gradu, gde se, kao i u još tridesetak gradova širom Srbije, obeležava Međunarodni dan dece obolele od raka pod nazivom "Mnogo je važno da zagrliš snažno".

(J. Vučić)