Priča beskućnika Ivana: Zatekao je ženu sa Tarzanom, ima prelepu ćerku, a 5 godina se nije kupao

Bilo je dovoljno samo da mu pruže ruku i izvade ga iz ponora u koji ga je bacio život - Tarzan, jedini beskućnik u Apatinu, pored kojeg su ljudi svakodnevno prolazili i gotovo ga gazili dok bacaju smeće, još je u bolnici. Više mu nije hladno, sit je i potpuno zdrav. Dobio je i odelo. Tako mu je, posle pet godina vraćeno dostojanstvo, ljudi su ga pogledali u oči, a ne u rite i prnje.

Ivan, to je njegovo pravo ime, sada čeka smeštaj u domu, a ako ne uspe da dobije mesto, anonimni donator rekao je da će rešiti stambeno pitanje.

Preporučujemo

Ovako je do prošle nedelje živeo Ivan, Foto: Facebook/Milorad Mrđa

Za sada, na crkvenom imanju čeka ga kamp prikolica, "pokretna kuća" koju mu je poklonio spomenuti anonimni dobrotvor i koja je trebalo da mu bude zaklon od zime, prljavštine, ponižavajućih pogleda. Odbio je da uđe u nju tvrdeći da je - prljav. Sada, kada je ošišan, obrijan i utopljen, pristojno obučen i kada je osetio dodir prijateljstva, on je novi čovek, manje Tarzan, a više Ivan.

A kako je došlo do toga da jedan Apatinac, običan čovek, koji ima kuću, suprugu i prelepu ćerku pukne, isključi se iz društva i poput nekakvog askete i monaha, odrekne se se baš svega? Završio je u smeću, spavao kod drveta, a sa životinjama delio je hranu. Srce bi mu zaigralo kad god bi mu neko udelio rakiju. Njome je lečio tugu i preživljavao vojvođanske zime...

Profesor fizičkog vaspitanja u Apatinu Milorad Mrđa, čovek koji je svojoj sredini održao "školsku" lekciju iz humanosti, ispričao nam je nešto više o Tarzanu. Mrđa je, inače, inicirao celu akciju kada je na fejsbuku podelio sliku i priliku beskućnika koji je dotakao dno života. Trgao je komšije, koje kao da su shvatile da i Tarzan ima srce i dušu.

- "Tarzane, Tarzane... Sve ću ti po spisku... Tarzane", vikao je on po gradu i svi su mislili da je lud. A taj Tarzan čije ime je uzvikivao je zapravo bio njegov prijatelj, kojeg je jednog dana zatekao da spava s njegovom ženom. U očaju pokušao je da se zapali u svojoj kući. Od tada on je na ulici. Pet godina se nije okupao, a lekari mu nisu našli čak ni gljivice na nogama, mi zatvaramo škole zbog gripa, a on se prehladio nije. Išao je do dna, da vidi dokle će da izdrži - priča Mrđa.

Krevet u koji je Ivan odbio da legne, jer je on sam bio suviše "prljav" za takav dar, Foto: Facebook/Milorad Mrđa

Prihvatio je Ivan da mu se rugaju i smeju, da ga zovu imenom čoveka koji mu je uništio život - Tarzanom. A kada su se ljudi okupili da mu pomognu, jednu stvar odbio je po svaku cenu - da ga odvezu u duševnu bolnicu.

- On zaista nije lud. Iako je dotakao dno, u sebi je čuvao emocije. Govorio je o ćerki, da je udata i da živi srećno, kao i da je izrazito lepa. A na pitanje zašto je ne potraži rekao je "starije ptice ne lete iz gnezda za mladima". Pokušavamo da je kontaktiramo, jer on sada više nije onaj čovek kojeg ste viđali pored kontejnera, bilo bi lepo kad bi ga prihvatili - priča Mrđa.

Apatin je mali grad - Ivan je u njemu bio jedini beskućnik. Tako da su ga svi poznavali, bio je "legenda" kraja, ali ona od čijeg bi pogleda i blizine svako odmicao. Jednom prilikom, usred letnje žege na 35 stepeni odlučio je da se rashladi, u fontani.

Apatinci su mu poklonili sigurno utočište, Foto: Radio Dunav

- Našao je u smeću neki stari telefon, uzeo ga i sa njim šetao gradom. Potom je došao do fontane, ostavio telefon sa strane i legao u vodu. Okupili se ljudi, policija, pitaju ga "Šta radiš to?", a on im je odgovorio "Zar ne vidiš da čekam telefonski poziv" - priseća se Mrđa.

Pitanje je šta je za tih pet godina jeo, gde je pio vodu i vršio nuždu, da li je bolovao? To ne zna niko, samo on. Za preživljavanje mu je bilo dovoljno smeće pokraj kojeg je spavao. I tome se predao, pomoć mu nije bila potrebna. Ali, umeo je ljudski da se zahvali.

- Jednom sam mu doneo šator i ručak. A on kaže "Hvala, nije trebalo". A ništa nije imao - priseća se Mrđa.

"Lubenica je najsavršenija stvar koju imam"

Kako se odnosio prema stvarima, prema darovima i koliko se, zapravo, povukao u sebe i odvojio od sveta svedoče njegove reči u trenucima kada je odbijao da uđe u kućicu koju su mu poklonili.

"Prljav sam", bile su njegove reči. A onda je odveden u bolnicu, ošišan je i obrijan, presvučen i podmlađen. Počeo je njegov novi život.

Ali, postoji još jedna priča o njemu. Kada je dobio svežu lubenicu, da se rashladi i uživa u voću koje je mnogima omiljeno, on je danima nije otvorio.

Ovo je bilo mesto na kojem je Tarzan spavao, Foto: Radio Dunav

- Upitao sam ga, "Pa zašto je ne jedeš?", a on je odgovorio "Pogledaj kakva je ova lubenica. To je jedini savršeni predmet oko mene. Ne uklapa se!" - priseća se naš sagovornik.

Mrđinu želju da pomogne čoveku neki su ismevali. Pisali su jednostavne i proste kometare na račun Ivana Tarzana, njegove sklonosti alkoholu i prljavom načinu života. Ali, na kraju, ispostavilo se da je tom čoveku više bila potrebna ljudska ruka koja nego bilo kakvo bogatstvo.

- On je pobudio sve najlepše i sve najgore u nama. Ljudi su više đavolji nego božiji. Mogao sam ja dva puta da okrenem glavu kad ga vidim, ali treći put sam morao da pomognem. Pa valjda, ako bi u nekome bilo i dve trećine lošeg, mora da postoji i ta jedna trećina dobrog - ispričao je profesor.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)