Apatinac je poklonio kamp kućicu beskućniku. On je zaplakao i nije mogao da uđe, kaže da je "prljav"

"Zašto ne želiš da legneš u krevet?", pitali su Apatinci beskućnika, rešeni da ga sklone od hladnoće i smrada kontejnera kod kojih već pet godina spava. "Neću, prljav sam", govorio im je. Oči su mu zasuzile i pokrio se najlonom.

Prljav je, kaže, da koristi kamp kućicu koju su mu spremili i opremili, sa mekim krevetom i malo nameštaja. Radije će ostati kod kontejnera, deliti hranu sa psima i mačkama, prositi za koji dinar, da preživi dan.

On nije odbio samo rakiju "To brate moj, to mi treba", čulo se ispod najlona...

Čini se da ga je stid, da se oseća nedostojim da dobije takav dar, da ne zaslužuje topli krevet ni siguran obrok. Nešto više od pukog siromaštva muči ovog beskućnika, a baš to je razlog više da od njega ne treba bežati, već mu pružiti ruku. Ljudski.

Jedan od heroja ove priče iz Apatina je profesor fizičkog Milorad Mrđa. On je pokrenuo temu o nesrećnom čoveku na ulici. Nije mogao više da gleda Ivana P, u gradu poznatog kao Tarzan, kako spava kraj smeća.

Fotografisao je čoveka, kako spava naslonjen na drvo, u smeću, pokriven starim ćebadima. A tu je i najlon, da ne iskisne. Lice mu je zaleđeno, bez emocija, mimika, bez osmeha ili grčenja, bez bilo čega što očekujete od čoveka kada mu se obratite i u njega još uperite objektiv vašeg mobilnog telefona. Pogled mu seže negde daleko, kao da gleda kroz Milorada.

- Ako vam se možda čini da je napolju sad hladno (-5) setite se da Ivanu P. (71) zvanom Tarzan, i ova noć protiče sasvim obično. On već pet godina spava na otvorenom. I ova hladna noć je obična, kao i hiljade prethodnih. On je i dalje sam, samcat sa svojom nemaštinom i beznađem. Navikao je Ivan da spava pored kontejnera i da ga noću probude štakori. Navikao je on da ljudi okreću glavu kad bacaju džakove smeća u kontejner. Navikao je na gnušanje kad uđe u prodavnicu da za neki isprošeni novac kupi nešto... Najbolje se oseća kod svog drveta i kada se pokrije rketinama. Ljudi su ga videli da deli hranu iz konteinera sa psima lutalicama i mačkama. To su izgleda njegovi jedini iskreni prijatelji... Deli ako pretekne nešto... napisao je profesor na fejsbuku.

Usledili su ružni i zluradi komentari. Ne samo da ismevaju čoveka, komšiju pored kojeg prolaze možda svakoga dana, već se rugaju i samom pokušaju da mu se pomogne. Time pokazuju svu našu bedu, ali ne materijalnu, već ljudsku - siromaštvo duha.

Ali, to nije obeshrabrilo Milorada i ljude koji ne misle tako. Našli su način da mu pomognu.

Upitali su ga da li ima neku želju. Kaže - oduvek je sanjao da ima pokretnu kuću, jer ga ne drži mesto.

I javio se jedan Apatinac, anonimni donator. Na imanju SPC u centru grada, a na stotinak metara od "njegovih" kontejnera, postavili su kamp kućicu koju je donator obezbedio, opremili je, nabavili hranu i piće, a u lokalnoj prodavnici uplatili avans, kako bi Tarzan mogao svakoga dana (u narednih mesec dana) da kupi hranu i piće u vrednosti od 500 dinara.

Nije mogao da prihvati. Nije samo siromaštvo ono što ga tišti, on se oseća nedostojnim, prljavim.

- Epilog ove tužne priče je da naš beskućnik Ivan Petrović (Tarzan) ne želi da koristi kamp prikolicu i njene udobnosti. Svi prisutni su ga ubeđivali sigurno sat vremena - napisao je profesor.

A ovako je opisao razgovor sa beskućnikom, koji nije mogao da kroči u svoj novi mali dom.

"Ostaću ovde do Uskrsa a posle odlazim", više puta je ponovio...

"Zašto ne želiš da legneš na krevet?"

"Neću, prljav sam"

"Pa to je sada tvoje, šta te briga"

- Oči su mu se tad zasuzile. Pokrio se najlonom po glavi... Nismo znali šta da radimo. Ponuđeno mu je šišanje, kupanje i novo odelo. Sve je odbio... "Ostavićemo ti ključ od kamp prikolice u prodavnici. Tamo imaš svaki dan za 500 dinara da pazariš hranu jesi li to zaboravio?", - "Nisam", odgovorio je. "Doneće ti brat rakije sutra", dodao je u odlasku kupac prikolice... "To brate moj, to mi treba" čulo se ispod najlona... - svedoči profesor.

Ipak, Tarzan više nije na ulici, bar za sada.

Pronađeno je rešenje, zbrinula ga je hitna pomoć i odvela na hirurgiju, jer psihijatrijsku pomoć ne želi da prihvati.

- U početku je pokazivao znakove otpora ali stručnim prilazom lekarske službe pristao je ovaj put da mu se pomogne... U bolnici će mu pružiti svaku lekarska pomoć. Biće i "doteran" tj. spreman da u ponedeljak bude smešten u staračkom domu. Zahvaljujem se svima koji su učestvovali u zbrinjavanju ovog nesretnog čoveka. Zahvaljujem se i anonimnom donatoru kamp prikolice. Zahvaljujem se i pojedincima koji su na društvenoj mreži fejsbuk svojim pisanjem i komentarima takođe doprineli da se građani bolje upoznaju sa nesrećom ovog čoveka - napisao je profesor.

Prikolica je sada spremna da primi Tarzana, ako se odluči. Ili - nekog drugog beskućnika.

I dok su se neki tek nakon ovog epiloga rugali celoj priči, Milorad je napisao "Pobedio je čovek". Jer, dobro delo je učinjeno, čovek je spasen sa ulice, a kućica je tu, spremna da bilo koga spase od hladnih noći, smeća, pacova i omalovažavajućih pogleda.

- On je sve probleme prevazilazio molitvom. Kad mu je teško, molio se Bogu. Čovek je iz Apatina, a zbog jedne porodične drame ostao je bez kuće. Od tada je na ulici. Psihički je normalan i stabilan, a kada smo ga ubeđivali da uđe u kućicu pokazao je svoje emocije. Verovatno će iz bolnice ponovo izaći na ulicu, pa ćemo videti da li će hteti da ode u prikolicu. Sada je čist, izgleda pristojno i znatno mlađe, a kada sam ga pitao da li je bolestan rekao je samo da ga bole leđa. Neverovatno je da nema nikakvo oboljenje, da mu je bilo potrebno samo da se okupa, jer pet godina živeo je bez ikakvih higijenskih uslova, ko zna kakvu je vodu pio - priča za "Telegraf" profesor Mrđa.

Pobedio je čovek, jer, u celoj ovoj priči pokzalo se da novac i kuća, kao materijalne vrednosti, nisu jedine stvari koje fale beskućnicima da bi živeli srećnije. Fali im i ljudska ruka, razumevanje, saosećanje.

Fotografije beskućnika i kamp kućice ustupio nam je Milorad Mrđa i naše kolege iz Radio Dunava.

(Mateja Beljan)