Manastir Visoki Dečani je čuvar srpske državnosti na KiM: U njega dolaze svi po utehu i izlečenje

Pravoslavlje je svetlost koja nas vodi, a život bez nje teško da bi imao smisla, svakako je najjači utisak iz manastira Visoki Dečani, koji u podnožju Prokletija, u dolini Dečanske Bistrice, svedoči živu veru Hristovu još od 1327. godine kada je počela njegova gradnja.

Bogojavljenski osvit zore na Kosovu i Metohiji nije otkrio mnogo, jer niska oblačnost i magla, ne dozvoljavaju da pogled odluta daleko. Zima se potrudila da talasaste njive i tek poneko drvo i šumarci između njih, budu našarani injem, dajući čitavom predelu prazničnu i rajsku tišinu. Precrtani nazivi mesta na rpskom, kao i brojna spomen obeležja pripadnicima terosrističke UČK uz albanske zastave, jasan su znak da put vodi kroz Metohiju. Ostaci spaljenih i porušenih srpskih kuća, to još jednom potvrđuju.

Preporučujemo

Put je već ušao u Peć, a sa njega se vidi fabrika gde se proizvodilo čuveno pećko pivo. Pogoni i danas rade, ali su natpisi na engleskom. Sa bilborda na ulazu u grad smeši se Adem Jašari, osnivač i vođa UČK. Vidljive su i ruševine kuća i drugih objekata, tragovi nekadašnjeg bivstvovanja Srba. Ljbaznost vremešnog Albanca, koji na odličnom srpskom objašnjava u kom pravcu je put za gradić Dečane i srpski srednjovekovni manastir u blizini, pozitivno su iznenađenje. Nazivi ulica u ovom mestu su najčešće po jedinicama UČK, njenim komandantima ili političkim liderima iz tog i prethodnog perioda.

Foto: Slađana Tasić

Iako se jasno ne vidi zbog magle, blizina planinskih venaca Prokletija se oseća po oštrijem vazduhu i tišini, koja se sa njih spušta u dolinu. Kada se izađe iz Dečana, put uzvodno uz Bistricu, vodi ka svojevrsnom izvorištu pravoslavlja i stiže do Visokih Dečana, manastira koji svetli i sjaji na bogojavljenskom suncu, čiji se zraci ipak nekako probijaju kroz oblake i dopiru do zemlje.

Na kamenom pragu preko koga se ulazi u dečansku crkvu, nalaze se udubljenja koja su nastala od ljudskih nogu. Pitanje, koliko je vekova potrebno da se ugazi kamen, samo se nameće. Odgovor dolazi već sa prvim korakom koji se načini preko tog istog praga. Mnogo vekova, taman dovoljno da svedoče o srpskoj državnosti na ovim prostorima i o tome da je ovde toliko toga srpskog da ne postoji mera kojom se to može izraziti.

Foto: Slađana Tasić

Život večni ne meri se matematikom, na koju se mnogi pozivaju u igrama oko Kosova i Metohije, već verom u vaskrsenje. A Visoki Dečani upravo su predvoreje Carstva nebeskog, mesto gde vera u život večni izlazi iz okvira politike i matematike, carstva koje predstavlja suštinu Kosovskog zaveta i bića srpskog naroda.

Pojanje dečanskih monaha melem je za dušu. Tom savršenstvu pozavideli bi i najbolji svetski pojci i horovi. Moć ljudskog glasa na Liturgiji je takva da

odvaja od svega ovozemaljskog, čineći vas slobodnim, dovodeći istovremeno do osećaja blaženstva i radosti. Svojim pojanjem posebno se izdvaja slepi monah Jeremija, čija boja glasa otkriva koliko on vidi više od mnogih koji imaju zdrav vid.

Foto: Slađana Tasić

Visoki Dečani zadužbina su Svetog Kralja Stefana Dečanskog i njegov sina Cara Dušana. Gradnja crkve je završena 1335. godine. Dečani su pod zaštitom UNESCO i jedina su svetinja na Kosovu i Metohiji koju još uvek čuvaju vojnici KFOR-a. Crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem i jedan je od najveličanstvenijih spomenika srske srednjovekovne kulture, graditeljstva i moći ondašnje države. U njoj se nalazi više od 1.000 fresaka izuzetne umetničke vrednosti. Veština graditelja i danas posle toliko vekova ostavlja bez daha, pri prvom pogledu na mermerne zidove, stubove i ostale

arhitektonske ukrase.

U Povelji Stefana Dečanskog zapisano je: “Počeh zidati dom Gospodu Bogu svome Svedržitelju, i sazidavši ukrasih ga svim lepotama unutrašnjim i spoljašnjim”. Mošti Svetog Kralja Stefana Dečanskog položene su u kivot ispred ikonostasa još od 1343. godine, kada su iz groba izvađene cele i miomirisne. I danas su tu izložene da im se ljudi prilikom dolaska u crkvu poklone. Pokušaj njihove krađe u Prvom svetskom ratu nije uspeo, kola su se pokvarila čim su napustila manastirsko imanje. Stefana Dečanskog smatraju vladarom Kosova i Metohije, koji svetu srpsku zemlju nikda nije napustio.

Foto: Slađana Tasić

Miomiris iz moštiju koji se javlja kada se nađete u blizini kiovota, pravi je dar i lek, ali jasno je da nije sa ovog sveta. Miris je sličan ruži, ali nije ruža, lepši je i prijatniji. Utisak je da ima i arome meda, a opet je drugačiji od njih. Blagodat iz moštiju Svetog Stefana Dečanskog utisne se u dušu i nosi se još dugo, dugo, nakon odlaska iz manastira. Sveto telo Svetog Kralja i danas čini blagodatna dela, isceljenja i čuda, o čemu postoje brojna svedočanstva.

Visoki Dečani imaju neprekidnu monašku tradiciju još od 14. veka. Iguman manastira je Arhimandrit Sava Janjić. Manastir ima bogat život, koji pored bogosluženja, obuhvata i duborez, ikonopisačku radionicu, mlekaru, pekaru, vinariju, internet prezentaciju i aktivnosti na društvenim mrežama, zatim bogato imanje, koje obuhvata voćnjake, vinograde, njive i naravno štale, gde ima toliko životinja, da bi i Noje bio ljubomoran na oca Danila koji je glavni za ovaj deo manastira.

Foto: Slađana Tasić

Dečanski monasi su izuzetno obrazovani i govore strane jezike. Nakon Liturgije u manastirskoj trpezariji za monahe i goste obavezan je ručak, a pre, tokom i posle njega, molitva. Sabrani za istom trpezom, pod skute Svetog Kralja, monsi i narod, blagodare Gospodu za ono što se našlo na stolu. Ručak je prazničan i izuzev sira i kačkavalja, ostalo je posno. Hlebčići od integralnog brašna i projice iz sopstvene pekare, kupus sa sušenim šaranom, kao i musaka od povrća i ribe, čorbica, masline i kolači. Neizostavno je dečansko vino od grožđa u Velikoj Hoči. Predanje kaže, da je u ovom mestu, gde su dečanski vinogradi, upravo sam Kralj Stefan Dečanski zasadio vinovu lozu.

Trpeza ljubavi na kojoj je hrana koja je uz molitvu spremljena, okrepljujuće deluje na pospane pridošlice, koje su zbog Liturgije ranom zorom došle iz daleka.

Na Bogojavljenje, otac Avakum, vodio je goste u obilazak manastirskog imanja. U Visokim Dečanima možda najlepši deo je onaj gde su životinje. Tih dana jagnjile su se ovce, a snežno beli mladunci sa po kojom crnom flekicom na sebi, bojažljivo su se pribijali uz majke. U štali pored njih su i koze, pa krave, kod kojih su takođe stigle prinove, živina, psi, mačke, pauni, a u letnjem periodu tu svraćaju i ježevi. Na kupoli hrama spustili su se golubovi, a pored prozora konaka i trpezarije su lastavičja gnezda, koja čekaju proleće i povratak svojih stanara.

Foto: Slađana Tasić

Često se može čuti da su monasi kao deca. Poznanstvo sa ocem Avakumom to potvrđuje. Pun ljubavi prema čoveku, neumoran je dok pokazuje svaki kutak velikog manastirskog imanja. Njegove reči melem su za dušu, a posvećenost i dobrota, oličenje Boga među ljudima. Sa istočne strane je reka, manastir je najvećim delom ograđen zidanom ogradom, po kojoj je razvučena bodljikava žica. Preko nje seže pogled na izvor mineralne vode, do kog često svraćaju lokalni Albanci.

U knjizi utisaka u crkvi ispisane su poruke na mnogim svetskim jezicima, tu su želje i molitve čak i na arapskom. Ali ono što posebno privlači pažnju su molitve na albanskom jeziku, jer u ovu svetinju dolaze svi, tražeći utehu, izlečenje i spas.

Foto: Slađana Tasić

Zimski je dan, pa se rano smrkava, te iz Dečana treba krenuti pre mraka. Još jedan pogled na crkvu i obećanje da će se ponovo doći. I “Ko je kadar da ispriča o moći Božijoj? ...Njega zavoleše naši očevi… zameniše zemaljsko carstvo nebeskim životom i beskrajnom slavom, ostavivši nam na zemlji uspomene dostojne hvale”, zapisao je Kralj Stefan Dečanski u Osnivačkoj povelji manastira. Večni čuvar Kosova i Metohije Sveti Kralj Stefan Dečanski ostaje u svojoj zadužbini, i dalje vlada, prizivajući i sabirajući narod svoj.

(Slađana Tasić)