2009. godine uhapsio silovatelja Sašu Megu, sad je tražio Malčanskog berberina. Ovo je njegova priča

Osim pripadnika bezbednosnih snaga, u potragu za Monikom Karimanović (12) su proteklih dana bili uključeni i članovi brojnih udruženja, susedi, civili. Među njima je bila i "grupa 20", koju su činili roditelji predvođeni bivšim policajcem Vladimirom Savićem, koji je pre 10 godina učestvovao u hapšenju jednog od najsurovijih silovatelja u Srbiji - Sašom Megom.

Saša Mega osuđen je na 20 godina zatvora zbog silovanja tri žene i pokušaja silovanja tokom 2009. godine. U to vreme Savić je bio pripadnik Policijske uprave Palilula.

- Mega je bio višestruki silovatelj i, mogu slobodno da kažem, jedan od brutalnijih. Jednu devojku obljubio je kod stepenica kod Pančevačkog mosta, krijući se prethodno iza obližnje pečenjare. Bila je zima, januar ili februar, između 2 i 4 ujutru. Ona se pela uz stepenice, kada joj se Mega privukao, stavio joj nož pod grlo, odvukao je u stranu i obljubio - prisetio se Savić ovog slučaja u razgovoru za Telegraf.rs.

Akcija njegovog hapšenja krenula je iz Policijske uprave za grad Beograd i svi pripadnici MUP-a ove uprave bili su angažovani na njegovom pronalasku, ističe on.

- Desila se jedna čudna stvar - mogli smo da ga imamo mnogo ranije. Jednu ili dve noći nakon ovog napada, druga devojka je išla kroz Tašmajdanski park i primetila da je neko lice prati. Pozvala je telefonom 92, gde su je prebacili na PS Palilula u čijoj je nadležnosti ta teritorija. Naša patrola je izašla, kolege su uočile lice i pozvale ga: "Momak, šta to radiš?" Desila se greška. Iako smo već imali njegov opis, znali kako je obučen, težinu, visinu, građu... kolege su, da li zbog sitnih sati, umora ili broja intervencija od tog dana, njega samo upozorile da se udalji od devojke i nastavi svojim putem - priseća se Savić.

Sutradan ujutru su komandir i načelnik, čitajući izveštaj, shvatili da je došlo do propusta i da je mladić iz parka verovatno bio Mega.

Policajci su uleteli, a on je izvadio nož

- Počeli smo da radimo još intenzivnije sa Trećim odeljenjem za krvne i seksualne delikte. Akcija je krenula na čitavoj teritoriji grada. Stigla je, u jednom trenu, informacija da je Mega ušao u Beovoz kod Vukovog spomenika i zaputio se ka Paliluli. Pretpostavili smo da je krenuo ka Pančevačkom mostu, jer se prestupnik kao on često vraća na mesto zločina. Raspodelili smo se na stanici ispod mosta (većina nas smo danas bivši policajci), a tu su bili i pripadnici Interventne policije, inspektori za krvne i seksualne delikte, inspektori PS Palilula, policajaci u civilu... Mnogo dobro organizovana akcija, gde smo čak i sa koleginicama glumili parove, kako ne bismo privukli pažnju - priča Vladimir Savić.

Akcija je krenula, voz je stigao i oni su upali u unutra.

- Bio sam jedan od policajaca koji su ušli u vozilo. Mega je izvadio mož i pokušao da ga stavi pod grlo devojci do sebe. Ipak, savladali smo ga i lišili slobode.

Poređenje dva slučaja

Ugroženost koju je javnost pre 10 godina osetila, kada je Mega još slobodno šetao po gradom, mnogima se vratila sa saznanjem da je Ninoslav Jovanović, poznatiji kao Malčanski berberin, oteo 12-godišnju Moniku. Monika je, srećom, sinoć pronađena u selu Pasjača, a za Jovanovićem se još traga.

Vladimir Savić, koji je preko društvenih mreža pozvao roditelje građane da se i sami organizuju i pomognu policiji, kaže da je način rada Saše Mege i Ninoslava Jovanovića veoma sličan, sa razlikom što je Mega silovatelj, a Jovanović pedofil.

- I jedan i drugi su bili žrtve zlostavljanja i višestruki povratnici, i to je ono što ih spaja. Sam način akcije njihovog hvatanja ne može da se poredi, jer ne može da se poredi urbana potraga sa onom u ruralnom području, niti policijska sa onom koju sam ja organizovao sa roditeljima, naravno, u saradnji sa pripadnicima MUP-a.

- U ovakvim slučajevima je saradnja sa MUP-om obavezna, da ne bi, ne daj, Bože, građani sami uzimali pravdu u svoje ruke. Građani mogu da krenu u potragu, ali moraju biti pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova. Na to sam apelovao kada smo sinoć naišli na atar u kome je Jovanović bio lociran. Ljudi su već uzeli noževe, motke... Prvo, ne smete ulaziti u područje na kome policija izvrši blokadu, jer narušavate dokaze i lice mesta. Drugo, nemate prava nikome da oduzmete život.

On ističe da je konfiguracija terena na kome se tragalo za Monikom i njenim otmičarem veoma loša.

- Ko nije bio u ovom kraju, taj ne zna šta znači mesto gde je Bog rekao laku noć. Bez signala, mogućnosti GPS komunikacije. Uveren sam, kao bivši policajac, da svaka potraga može da se obavi bolje i efikasnije i da je agonija koja je trajala 10 dana mogla da traje kraće.

- U potrazi za Monikom sam sa "grupom 20", kako su nas policajci prozvali, jer nas je toliko bilo, učestovao kao roditelj. Imam dve ćerke bliznakinje od 14 godina, a kao bivši policajac koji se svega nagledao, u Moniki sam video svoje dete. Komentari na društvenim mrežama i na samom terenu, u kojima su se tom detetu, jer je romske nacionalnosti, pripisivali neki stereotipi, stvarno su me razbesneli i razočarali. Čak i da je bilo onako kako su mnogi na početku nagađali, da je dete pobeglo od kuće, nadležni organi moraju u svakom slučaju da odrade svoj deo posla i uvere se u njenu bezbednost, a tek onda da utvrđuju sve ostalo. U ovom slučaju je dete stvarno bilo ugroženo. Gde je ona bila, kada je pronađena, gde, ko je locirao manijaka - nemam ta saznanja, niti me to zanima. Moje je bilo da pozovem ljude i da pomognemo da se okonča ova agonija.

- "Grupa 20" će ako se ovako nešto, ne daj, Bože, ponovo opet izaći na teren, ne samo u Srbiji. Bilo ko da nas pozove za ovakve stvari, odazvaćemo se, ali naravno, uvek u saradnji sa državnim institucijama. Meni je veoma žao što sam bio primoran da napustim svoj posao, posao za koji sam živeo. Pet godina bio sam jedan od najboljih uniformisanih pripadnika policije, a kada je došlo vreme da se napreduje, stavili su me da sedim u kućici ispred stanice, u punoj snazi. To nisam mogao da dozvolim, ni ja, ni mnogi drugi koji su tada dobrovoljno dali otkaz. Ali ja sam u duši i dalje policajac i uvek ću to biti.

Istragu ometa i to što narod voli medijsku pažnju

Na pitanje na koji način mediji mogu da pomogu tokom ovakvih potraga, on odgovara da saradnja nadležnih i medija može da bude veoma korisna.

- Kada smo hapšili Sašu Megu mediji su nam mnogo pomogli, jer smo se dogovarali šta je dobro da se objavi, a šta nije. Sada je neko drugo vreme - bombastični naslovi štete istrazi, pre svega kod samog naroda, koji je opsednut senzacijom i rijalitijem. To niko ne može više da kontroliše. I onda kreću razne priče i nagađanja - otišao u Bugarsku, otišao u Rumuniju... Sve to ometa dosta istragu.

- Naš narod voli medijsku pažnju, pogotovo u malim sredinama, gde kada dođu novinari, svako bi nešto da kaže, da se pojavi na televiziji ili u novinama, da on bude taj koji je pomogao. I onda je svako svedok i očevidac. Mnogi građani koji su dali izjave da su ga videli u ovom ili onom selu nisu bili u pravu. Ispostavilo se da mesta na kojima smo policija, lovci ili mi vršili pretrage terena uopšte nisu ona kojim je prošao. Koordinacija medija sa kriznim štabom može da bude vrlo produktivna, tim pre kako bi se oni koji dižu paniku i smišljaju teorije zavera ne bi mešali. Rekontrukcije i specijalne emisije ne treba da se prave u toku potrage, već kada se istraga realizuje, pa bilo kako da se završi - zaključuje on.

(D. Savanović)