Olga je Majka hrabrost: Ceo život na leđima nosi bolesnog sina (59), tako je s njim i brda prelazila

Predrag Bošković (59) iz Kosjerića od rođenja se bori sa cerebralnom paralizom. Gde god je stigao, stigao je na plećima svoje majke, za koju kaže da je Majka hrabrost.

Olga je pronašla način da pomogne svom sinu, i u školu ga je nosila, a danas i u svojoj 77. godini ona ga prenosi do trema gde Predrag ima drvorezbarsku radionicu. Sve što vidi on jedno rukom može i da napravi.

- Život je njen poklonila meni, podelila ga sa mnom - kaže Predrag.

Olga je za svog sina bila spremna i maljenska brda da pomeri.

- Četiri godine sam ga nosila u školu, i zimi, i leti - priseća se Olga.

Ni Predrag se nije predavao. Ispred trema rodne kuće smestio je svoju drvorezbarsku radionicu. Tom zanatu okrenuo se pre 30 godina. Sve što vidi, Predrag od drveta može da napravi jednom rukom, a zanat je učio od starog stolara.

- Malo sam zanat krao, a malo sam, čini mi se, i talenta imao u sebi. To nekako leži u meni, u nekom kutku. A i to jednostavno volim, pa mi verovatno zato i ide. Kad vidim da sam nešto završio, za mene je to uspeh - skroman je Predrag.

Nijedna tehnika mu nije strana: od gravure, do dekupaža i pirografije. Svaki predmet koji izađe iz njegove radionice je novi podvig.

Sada, u kući staroj 120 godina, Predrag živi okružen stvarima koje je sam napravio.

Velika ljubav ovog veštog drvodelje je i muzika. Radio je decenijama bio sastavni deo njegovog života.

- Pre nego što sam počeo da se bavim ovim zanatom, svaki dan provodio sam uz radio. Mnogo sam naučio slušajući razne obrazovne i zabavne emisije, kroz njih sam upoznao i različite profesije, predele, zanimanja... To je bio moj prozor u svet. Tada nije bilo mogućnosti kao sada, da možete da čujete pesmu koju volite kad god poželite, nego sam čekao i po nekoliko dana da snimim to što želim. A kada mi to uspe, ne mogu vam opisati moju sreću. Ove mlađe generacije teško da bi to mogle da razumeju - sa radošću u glasu seća se Predrag prošlih vremena.

Ovaj hrabri i duhom snažni Kosjerac, kaže da je oduvek imao i podršku porodice, brata Tomislava, snahe i bratanica, ali i rodbine i komšija, koji su uvek bili tu za njega.

- Kad krene komšija da kosi livadu, povede i mene. Ja ne mogu da mu pomognem, ali napravim neku lepu fotografiju, malo se ispričamo, i brže prođe dan i njemu i meni. Bio sam sa rođakom i na Divčibarama, Zlatiboru... Neke od mojih najlepših fotografija napravio sam upravo na tim mestima - kaže Predrag pokazujući nam fotografije koje su završile na društvenim mrežama.

(Telegraf.rs/ RINA)