Dragica je slabovida, muž joj je umro i ostala je bez posla. U životu je drži samo jedno

Šapčanka Dragica Bekić (60) je izgubila vid, ne može da čita ni da piše, ali ne traži poštedu ni od jednog posla u Servisu za pranje, sušenje i peglanje veša "Elio". U ovom socijalnom preduzeću, ona je jedna od žena koje zbog invaliditeta ili mentalnih smetnji niko od poslodavaca nije želeo da zaposli.

Dragica je posle 25 godina ostala na ulici kada se ugasila firma "Šabac-promet" u kojoj je radila. I tada je imala problema sa vidom, a kako su degenerativne promene na očnom dnu napredovale potpuno je izgubila centralni vid. Zvanično je invalid sa 50 posto umanjenom radnom sposobnošću.

Preporučujemo

Kada je i suprug ostao bez posla, ona je očajnički pokušavala da nađe novi posao. Ali, zbog bolesti očiju i slabovidosti odbijali su je svi gde god bi se pojavila.

Šansa za privremeno zaposlenje u servisu za hemijsko čišćenje se ukazala kroz projekat javnih radova u šabačkom Karitasu. Samo ovde su imali razumevanje za njen invaliditet i tešku porodičnu situaciju, pa su joj posle isteka privremenog angažovanja ponudili stalno zaposlenje.

Foto: Dragan Grujić

- Godinu dana pre nego što sam počela ovde da radim, suprug se razboleo i preminuo je posle pet godina borbe sa karcinomom grla. Pošto su se obe ćerke udale, ostala sam sama. Neopisivo je šta mi znači što imam posao. Mogu da izdržavam samu sebe, nisam na teretu ćekama, a nađe se i koji dinar za moja četiri unuka -  kaže Dragica.

Dodaje kako koleginice imaju potpuno razumevanje za njenu smanjenu radnu sposobnost. Pomažu joj, a i ona njima kada se često prihvati i poslova koji nisu u opisu njenih zaduženja.

- Mogu da radim sve osim peglanja, da ubacujem veš u mašinu, pratim pranje, kačim opran i ispeglan veš, da ga pakujem. Ne vidim dovoljno dobro da bih mogla da popeglam košulju, ali kada koleginice imaju previše posla ja uzmem peglu u ruke i popeglam nešto manje zahtevnije, plahtu ili prekrivač, iako to od mene niko ne traži - kaže ona.

Dragica sa koleginicama na poslu/ Foto: Dragan Grujić

Dragici se posle dugo vremena vratio osmeh na lice. Svakodnevno na posao dolazi srećna zato što je prihvaćena i što je niko više ne smatra kao manje vrednom osobom.

- Slikajte nas zajedno, nisam ja važna, pa da budem sama na fotografiji. Bez njih ni ja ne bih uspela - insistirala je Dragica da je fotografišemo sa koleginicama sa posla koje su joj najveća podrška.

(D.G.)