Neki od ovih momaka iz Srbije ustanu posle utakmice iz kolica, ali kada su u njima, svi su jednaki

Kada po prvi put ugledaš košarkaše koji igraju u kolicima, gane te ta borbenost, lepota sporta prilagođenog za one koji nemaju šanse da ga drugačije uživaju. Ali, kako bi reagovao, ili - kako bi reagovala, kada na kraju meča vidiš da bar polovina njih nonšalantno ustaje?

Šok, šok, šok!

To je najčešća reč koja se vezuje za invalidska kolica: Šok bi bio kada bi saznao da u njih moraš da sedneš, ali isto tako šok je i kada shvatiš da te je neko "prevario" njihovom upotrebom. A pre i posle šoka tu je strah kao odbrana. Strah te je da ih samo dodirneš, a kamo li da u njih sedneš. Jer... TI NISI INVALID.

Ovo nije nikakva igrarija rečima, nešto kao filozofiranje povodom današnjeg Dana osoba sa invaliditetom. Ovo je stvarnost, istina koja pogađa u srž problema života u kolicima.

Taj pomalo skriveni svet košarkaša sa invaliditetom približio nam je Mladen Pajević, generalni sekretar Saveza košarkaša u kolicima Srbije.

Pajević može da hoda, i skače, odavno je u vodama "stojeće", ali - zaintrigirala ga je i ova "sedeća" verzija košarke, pa je rešio je da pomogne onima koji samo u kolicima i mogu da zaigraju.

I zaista, pola tima, na kraju, ustane iz tih kolica, neko stane sasvim normalno na svoje noge, a neko se pridržava štakama. Igrač može da ima i samo povredu kolena koja ga je ipak omela da se profesionalno bavi "stojećom" košarkom, pa se oprobao u kolicima.

Možda je tako otvorio sebi put u nekoj internacionalnoj karijeri. Jer, ako kod nas ovaj sport i nije popularan, u Španiji, recimo, profesionalci zarađuju i do 8.000 evra mesečno.

- Ljudi se pozivaju na ono "Ako sednem u kolica, desiće mi se nešto loše". I među samim osobama sa invaliditetom sam susretao ljude koji su imali čak i amputaciju, koji hodaju sa štakom, a kada ih pitamo da dođu na trening, kažu "E, pa ja NISAM INVALID da bih seo u kolica". Dotle to ide, takvo smo podneblje - priča Pajević.

Njemu nije bio problem da sedne.

- Otac mi je u kolicima, od moje sedme godine. Bio sam dovoljno mali da ne znam kako je bez toga, meni su kolica sastavni deo života. Ja sam u košarci maltene od 2001. godine i u poslednje četiri sam se dodatno aktivirao i došao u Savez, izabrali su me na mesto generalnog sekretara. Tu sam u celoj toj lepoj priči da izguramo nešto da ostavimo nekim budućim generacijama nešto uređeno - priča on.

A uspeh nije mali - trenutno ima šest aktivnih klubova (iz Beograda, Apatina, Paraćina i Niša), pa čak i internacionalaca poniklih iz Srbije...

Aleksandar Dinić (32) igra za KKK "Nais" iz Niša, a njegovu borbu sa invaliditetom na terenu prati ništa lakša borba protiv predrasuda.

- Ljudi imaju strah da se pozdrave, a kamo li da sednu u kolica za košarku! Metalitet je u našem narodu sa kratkim vidicima i sa lošim predrasudama, a zato postoje ovakvi inkluzivni sportovi koji ljude razuvere i onda poveruju da je ovo samo isto jedan sport. Sedneš, odigraš, ustaneš i nastaviš dalje da hodaš - priča Aleksandar.

Kako kaže, svojim primerom to pokazuje - okolina, rođaci, drugari, pa i slučajni prolaznici najpre budu zbunjeni, a onda znatiželjni.

- Jasno je da će ih, kada vide moj entuzijazam i želju za treningom i utakmicom, zanimati i da sednu u sportska kolica. U niškom klubu imamo raznih dijagnoza kod igrača, gde neki hodaju sa invaliditetom, a neki su u svojim aktivnim kolicima, a isto smo ponosni na igrače koji nemaju invaliditet i naši su saigrači - objašnjava nam Aleksandar.

Kakva su to košarkaška kolica?

Ono za šta se Aleksandar bori jeste i da nabavi nova kolica za sebe. Naravno, to su ona koja se koriste isključivo na terenu - ujedno i osnovni, a najskuplji deo opreme.

U pitanju su pomalo neobična kolica sa točkovima pod kosinom. To igraču daje veću stabilnost i brzinu, a ne postoji nikakva mogućnost da se njima nagne unazad. Jeftinija varijanta profesionalnih kolica košta više od 3.300 evra, a nevolja je što bi ona trebalo da budu prilagođena svakom igraču ponaosob.

Aleksandar, tako, deli muku mnogih saigrača u Srbiji. Za sada se snalazi - koristi kolica sa nešto većim merama, pa ih prilagođava stiroporom i lepljivom trakom i prikuplja novac za adekvatna.

Kakva su pravila?

Kada je u pitanju formiranje ekipe, postoji jedno komplikovano pravilo bodovanja svakog pojedinačnog člana po stepenu invaliditeta. I - nema zakucavanja.

- Iste su dimenzije terena, isto je obeležen i ista je visina koša. Ekipa na evropskim prvenstvima je ograničena na 14 bodova, a na evropstkim takmičenjima na 14.5 - objasnio nam je Pajević.

A evo i šta znače bodovi.

- Kada je povreda viša u grudnom delu, taj igrač ima gotovo uvek 1 bod, a kako se povreda spušta, tako dolazi do povećavanja bodova. Onaj ko hoda normalno, a ima, na primer, pokidane ligamente ili povređen meniskus, on može da nosi 4.5 bodova - objasnio nam je sekretar.

Ako se za takmičenja mere bodovi, za drugarski basket i druženje o njima nema potrebe da se razmišlja. Kada sednu u kolica, tu su svi jednaki.

Možda nisi "invalid", ali kolica mogu da pomognu i tebi - da upoznaš neku drugačiju ekipu.

(Mateja Beljan)