Priča o Aleksi čiji tim je osvojio Srbiju: Majka otkriva koju važnu odluku su doneli u detinjstvu

Nakon što je osvanula njegova fotografija sa nedavnog maratona, mnogi su želeli da saznaju ko je mladić u invalidskim kolicima - na dva točka. Kolica u kojima već godinama sedi Aleksa Petrović (27), mladić iz Jagodine, naravno, imaju sva četiri točka, ali, kako nam je objasnila njegova majka Suzana, ta kolica nisu trkačka, već klasična, terapeutska, pa je guranje najbolje funkcionisalo na zadnjim točkovima.

Ipak, ta odluka donela je i neplaniran dodatni napor onima koji ga guraju, ali kada su već dvojica njegovih prijatelja probili led i započeli tradiciju, Nemanja Ivanović i Marko Gajić, drugima, čini se, nije smelo biti teško. Mada njih dvojica nisu na fotografiji koja je dirnula srca posmatrača, njihova priča počela je u februaru 2018. godine, neposredno pred 31. Beogradski maraton.

Mladost i prijateljstvo

Nemanja je Aleksin najbolji drug iz detinjstva. Znaju se od sedme godine. Bili su u istom odeljenju u osnovnoj školi, pa u istoj srednjoj, ali na različitim smerovima. Nemanja trenira karate. U međuvremenu je postao nastavnik fizičke kulture i on je u neku ruku glavni odgovorni za Aleksinu priču i veleobrt u njoj.

- Početkom godine dobio je poziv od Aleksandra Andrejića, koji je predsednik Sportskog udruženja za osobe sa invaliditetom "Izazov" da učestvuje na 31. Beogradskom maratonu sa Aleksom. I on je osoba sa invaliditetom, slabovid je. Znao je za Aleksu iz Nemanjine priče - objašnjava majka Suzana ono što je Srbiju zateklo na slici, a o čemu je Telegraf.rs prvi pisao.

Potom je i krosfit trener Marko Gajić postao deo priče.

- Obarao je Ginisov rekord u barpiju. To je vežba američkih marinaca, jedna vežba koja se sastoji iz četiri vežbe. Radio ju je 12 sati i kada su mu davali podršku, Nemanja je rekao da izdrži, da im predstoji još jedan izazov, maraton. On je pristao ne znajući da treba da gura Aleksu - objašnjava majka kako je nastao tim koji je svojom veličinom zapanjio posmatrače.

Bez preterane hvale, fotografija koja zapada za oko prikazuje trojicu nasmejanih momaka. Jedan je Aleksa sa cerebralnom paralizom, druga dvojica su njegovi drugovi, bez takvog ili nalikujućeg problema. Naprotiv, reč je o momcima u zavidnoj fizičkoj kondiciji, nagrađivanim i poštovanim u svetu sporta, koji su odlučili da budu i Aleksina snaga.

Polumaraton su istrčali za 2 sata i 36 minuta i to je bio prvi od devet polumaratona i to baš u spomenutom sastavu - Aleksa, Nemanja i Marko. Spisak se širio, tako da su na poslednjem Comtrade Serbia marathon-u u Aleksinom timu bila tri momka i jedna devojka.

Posebno bitna na spisku izvojevanih pobeda jeste maraton. Trebalo im je, otkriva Nemanja, više od pet sati.

- To je bilo prošlog aprila u Jagodini. Tada smo postali prvi u Srbiji i prvi u jugoistočnoj Evropi koji su istrčali maraton sa osobom sa invaliditetom - kazao nam je dodajući da je ovaj dan poseban i zbog toga što je u trci učestvovao još jedan mladić sa invaliditetom.

Danijel Stoiljković od tada je postao redovan član tima.

Na poslednjoj trci Nemanja nije trčao zbog sportske povrede. Ipak, to ga ne sprečava da igra fudbal sa Aleksom. Naravno, govori o kompjuterskim igricama i ne skriva da ponekad i izgubi.

Aleksin tim

- Nemanja kaže da njima nije cilj promocija inkluzije u sportu, već širenje jednog lanca ljubavi. Njima je svaki taj polumaraton događaj. Najbolje vreme im je bilo Novosadskom noćnom polumaratonu koji su istrčali za dva sata i minut. Oni se ne odvajaju, trče u grupi. Ako neko trči prvi put, onda se oni tom nekom novom priklone i to je jedna ekipa koja se lepo druži - objašnjava zadovoljna majka dodajući da se ekipa širila.

Srećna je što je njen sin deo jedne takve priče.

- Možete li da zamislite šta su oni njemu omogućili? Oni su mu omogućili da učestvuje u jednoj, za njegovu situaciju nezamislivoj, sportskoj disciplini. Pre nego što trka počne, ono uzbuđenje, adrenalin, oni povici... On je deo toga, deo atmosfere. Svaka njegova fotografija sa maratona je sa osmehom.

U timu iz Grifin kluba, čiji je Marko vlasnik, ima ih 20-ak koji trče sa Aleksom. Oni se ne bave humanitarnim radom, već im je želja da druženje vrate u fokus mladih. Kako nam je Marko otkrio, zadivljeni su i motivisani njegovom životnom snagom.

- Ja sam ga formalno upoznao pre treniga, ali smo tek vežbajući zajedno dobili priliku da saznamo nešto jedan o drugom. Slušamo istu muziku, poznajemo i cenimo iste ljude, imamo slična interesovanja - otkrio nam je kakav utisak ostavlja "mama Suzin" sin.

Priznaje da dele i jedan cilj - uspešan kraj trke.

- Da nemam povoda, istrčao bih tek neki kilometar i stao. Ovako sa njim idem do kraja - kaže Marko dodajući da im je za 10 km potrebno oko sat vremena.

Detinjstvo i drugarstvo

Aleksi Petroviću je dijagnostikovana teška neizlečiva bolest dok je još bio beba. Majka Suzana se seća da je detinjstvo provodio po rehabilitacionim centrima, ali danas to nije sučaj, jer su tako odabrali.

- Ide nekad po dva, tri meseca na fizikalnu terapiju. Do njegove sedme godine non-stop je bio pod nekom terapijom. Da li je bila Sokobanjska, da li je bilo Igalo, da li su bili Rusi, da li je išao u Englesku... Njegov život se pre škole sveo na vežbanja, vežbanje, vežbanje... Pritom, nismo postizali krajnji cilj, da prohoda - objašnjava da se tada porodica našla pred jasnim izborom i da su se odlučili za druženje sa drugom decom, umesto sa lekarima.

Svesna toga koliko je teško socijalizovati dete sa takvim problemom, u neverici prepričava njihovo iskustvo. Bojala se da joj stariji sin ne bude u grupi, a ipak sam, ali desilo se potpuno suprotno. Kaže, imali su sreću sa učiteljicom koja je prva usmerila ostalu decu na Aleksu. Seća se i da je uvek neko bio sa njim i to ne zato što su primorani, već zato što im je stalo do njega. Ranije su zajedno išli na rekreativnu nastavu, danas na koncerte, utakmice i predstave. Zajedno izlaze i u grad, ističe majka uz napomenu da tada ne brine. Slave i zajednički rođendani već se podrazumevaju.

- Deluje čudno, ali ja sam imala problem sa jednom profesorkom, ne i sa decom. Ona se pitala koja je budala primila takvo dete u školu. Njemu nije bila potrebna nikakva pomoć, on je sedeo i slušao. Problem je bio kod pisanja, jer on to ne može. Onda je dolazila razredna i radila sa njim pismeni iz matematike. Sad vidite koliko je on morao da misli, u glavi da računa i govori njoj šta da piše. A razredna je sociolog i nema veze sa matematikom. Toliko nije imala veze da u jednom momentu nije znala kako se piše alfa, pa je profesor morao da joj napiše na tabli - priseća se i anegdota.

Dodaje da je njeno dete uspešno završilo i fakultet. Studirao je kompjuterske nauke na fakultetu koji je bio nadohvat ruke.

- Fakultet je bio u Jagodini i to je bio jedini način da on nastavi. Mi smo insistirali na redovnom studiranju, a da bi on redovno studirao to bi značilo da bih ja morala sa njim da odem u neki drugi grad. A ja sam kući imala još jedno dete... To je vrlo lepo išlo. Nismo imali problema ni tu, diplomirao je prošle godine 6. februara - govori uz prećutnu poruku da način uvek postoji.

Aleksa danas radi od kuće, onoliko koliko mu treba i koliko ne ometa njegov bogat društveni život, ispunjen kulturnim dešavanjima. Majka je na to posebno ponosna.

VIDEO: Najlepša slika sa starta Comtrade Serbia marathon-a: Gura drugara u kolicima

(B. Petrović)