U Pionirskom parku danima spavaju ratni veterani i vojni invalidi: Otvorili su nam dušu

Od početka oktobra u Pionirskom parku u Beogradu, danju i noću, mirno protestuju ratni veterani i ratni vojni invalidi, tražeći od nadležnih institucija rešavanje zahteva koji se tiču ostvarivanja njihovih ljudskih prava i rešavanja problema sa kojima se sreću u svakodnevnom životu 20 i više godina.

Jedan od šatora u kome su ratnici sa Košara, Paštrika, drugih bojišta na Kosovu i Metohiji, kao i oni iz 90-ih godina sa prostora bivše SFRJ, nalazi se kod spomenika Osmatračnica, koja predstavlja sećanje na veliku pobedu koju je Srpska vojska izvojevala u Prvom svetskom ratu na Kajmakčalanu.

Nedaleko od njega je još nekoliko manjih šatora, u kojima borci spavaju.

Druga grupa šatora je oko spomenika Nadeždi Petrović, koja tako i posle jednog veka, na neki način, opet brine o srpskim vojnicima, praunucima onih koje je negovala u Prvom svetskom ratu.

Neobično toplo novembarsko jutro, Beograd se budi hitajući u novi dan, a kiša koja siplje, dodatno požuruje prolaznike od kojih mnogi i ne okreću glavu ka šatorima, prolazeći kroz Pionirski park. Ugažena trava, opalo lišće i blato, lepe se za obuću.

Veliki vojni šator podeljen je na dve prostorije, jedna je spavaona, a druga improvizovana kuhinja, dnevni boravak i prostorija za prijem. Sve orgaizovano kao u vojci.

Na istočnoj strani šatora okačena je ikona Belog anđela. Miris sveže kafe, zemlje i vlage dominiraju unutra. A tamo, ratnici koji nisu ustuknuli ni milimetar braneći Kosovo i Metohiju od terorista, potpomognitih najjačom silom u istoriji čovečanstva.

Dan protiče uz obaveze koje imaju u kampu, posete građana i duge razgovore, a veče uz svetlo sa agregata, kompot od jabuka i odgovore na pitanja mlađe generacije prolaznika i poštovaoca, koji su svratili da ih pozdrave i čuju tek po nešto o onome što se na Kosovu i Metohiji stvarno dešavalo pre dvadest godina.

Na kraju stola, slabašna svetlost lampe obasjava lice čoveka, za koje vam se u trenutku čini da je mnogo starije od godina koliko stvarno ima. To je Vladimir Bodrožić (42) iz Beograda, građevinski inženjer, nekadašnji pripadnik 549. Motorizovane brigade iz Pizrena i unuk Dr Dragoljuba Bodrožića, jednog od osnivača Fakulteta organizacionih nauka.

Vlada je u septembru 1998. godine otišao na redovno služenje vojnog roka. Prošao je obuku za vezistu u Nišu i Leskovcu, a potom bio raspoređen u Prizrenu, tačnije na zadacima obezbeđenja jugoslovensko - albanske granice.

U porodici Bodrožić, Vlada je četvrta generacija koja je u jednom veku stala u odbranu otadžbine. Fotografijom, kakvu on ima, ne mogu mnogi da se u Srbiji pohvale.

- Ovo je slika stara 42 godine. Na njoj su moj pradeda Todor, učesnik Prvog i Drugog balkanskog rata, a zatim i Velikog rata. Lečio se u Bizerti i vratio u otadžbinu. Do njega je moj deda Dragoljub, partizan, a kasnije političar i jedan od onih koji su nam podigli zemlju.  Ovo je moj otac Igor koji je prošao ratišta u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, a ovaj dečačić sam ja. Mene je dočekalo Kosovo - počinje svoju priču najmlađi Bodrožić.

Prvi kontakt sa neprijateljem bili su pucanji iz snajpera na patrolu u kojoj se Vlada nalazio.

- Najčešće smo nailazili na provokacije, na manju grupu terorista, koji bi sa neke veće daljine otvorili vatru po nama i onda bi pobegli, a u retkim slučajevima su to bili napadi minobacačima ili raketnim bacačima. Jedna od borbi, koje su meni bile jako gadne, je ta kada sam izgubio druga. To se desilo 17. marta 1999. godine u reonu sela Kabaš. Krenuli smo u pretres tog sela, akcija je bila velika.

- Naleteli smo na ukopan položaj odakle su teroristi otvorili vatru na nas. Bio je loš teren, veoma dugo smo tu bili prikovani, nismo mogli da dobijemo neku direktnu podršku odmah, moralo je malo da se sačeka. I u nekom trenutku, tokom prebacivanja preko otvorenog prostora, snajper je prošao iza nas, niko ga nije video, nismo ni znali odakle je izašao, moj drugar je dobio metak u leđa i ostao mrtav. Jako teško sam podneo taj gubitak. To je bio prvi neko, ko mi je bio veoma blizak, a da sam ga izgubio.

- Flešbekove iz tog događaja nemam odavno, a nisam spavao poslednjih 20 godina - priča Vladimir, dok u telefonu traži fotografiju na kojoj je Vlajko Marković iz jednog sela kod Jagodine i koji je nastradao nakon što je pogođen iz snajpera.

Vlada čuva uspomenu na njega, na veoma dirljiv način. Sa posebnim pijetetom priča, blago gledajući u fotografiju na kojoj je plavokosi momak od dvadesetak godina. Zaustavljena mladost, snovi, ljubavi i želje, ugrađeni zajedno u temelje ove države.

- U početku je bilo previše flešbekova, nisam bio sposoban da funkcionišem, nisam ni sada, ne funkcionišem u grupama ljudi, ne podnosim buku, galamu, bučne ljude. Nisam divljak, ali sam veoma tih po prirodi. U vojsci smo bili veoma izolovani od ostatka sveta, bili smo u jednom specifičnom zatvorenom sistemu. Posete prijatelja i rodbine su bile veoma retke, jer je bilo veoma opasno. Dešavalo se da teroristi postave punkt na putu i zaustavljaju saobraćaj. Izolovanost od ostatka sveta, diktirala je da budemo mnogo više usmereni jedni prema drugima, da budemo bliski, tako da samo gubitke i smrt drugara veoma teško podnosili. Tek kad smo došli u neki normalan život, shvatili smo koliko smo ustvari bili upućeni jedni na druge.

- Posle rata, meni je kum bio štaka da prevaziđem povratak u civilni život. To je Goran Klještan, koji je nedavno preminuo. Upoznali smo se na obuci. On je bio jedan od vođa navijača "Partizana". To prevazilaženje povratka u civilstvo još uvek traje, bez obzira što je prošlo više od 20 godina. Niko od nas neće moći više u potpunosti da se integriše u društvo, jer to nije bio rat koji je trajao godinama, ali je bio dosta prljav, u smislu toga kako je delovao na ljude, kolike je te rane i posledice ostavilo - otkriva Vladimir Bodrožić.

On dodaje da, iako je bio dosta mlad sve što je 1999. godine radio, radio je iz uverenja, vaspitanja i porodičnog učenja.

Svestan je da će mu stručna pomoć oko posttraumatskog stresnog poremećaja biti potrebna i da mu je lekari u civilstvu neće moći pružiti, te kao i ostali borci ovde smatra da sve to treba urediti zakonom.

- Ne sećam se kad sam spavao duže od sat vremena, ali i sa tim i takvim snom funkcionišem savršeno. Situacija takva da ti je mozak prazan, a to znači da osećaš težinu problema, ali u glavi ništa više ne možeš da nađeš, ništa. Noći provodim u šetnjama sa psima. Kad sam prolazio pored banera ispred Skupštine, kad vidim lica poginulih mojih saboraca, raspadnem se, iskukam se, isplačem se kao dete. Imam neverovatan osećaj pripadnosti sa ovim ljudima, ovde sam slobodan, a od ostatka sveta sam mnogo povučeniji nego ovde - otkriva Vladimir.

U godnama koje su usledile posle rata, borci su doživljavani kao "budale sa ratišta", "zločinci" ili kao ljudi koji su pripadali određenom političkom režimu. Sveobuhvatnih sistemskih rešavanja njihovih problema nije bilo, osim sporadičnih pokušaja. Retki su bili oni pojedinci koji su imali razumevanje, sluh i vreme da se bave njima. Bio je mali broj oni koji su na njih gledali kao na žrtve rata. Vladimir je bio i ranjavan i još uvek ima gelere u telu.

A koliko ljubavi, razumevanja, žrtve i trpljenja treba, da bi se živelo sa borcem, govori Vladina supruga Dragana Serafimović. Ona kaže da u određenim momentima, to nije ni malo lako, ali da se ipak nekako sve prevazilazi.

- Kada su s proleća emitovani filmovi o borbama na Košarama i Paštriku, sve to ga je jako potreslo, izazvalo emocije i sećanja. Filmovi nisu ni izbliza pokazali ono što su ti ljudi, tamo stvarno doživeli i preživeli. Bilo je situacija da se u isto vreme smeje i plače, da se trese, škripi zubima i baca, a vi ste nemoćni da mu pomognete. Jedino što mogu je da sedim i da ga saslušam.

Borci su porodica, malo čudna, koja je veoma funkcionalna kada je na okupu, ali kada nisu zajedno, to je nešto drugačije. Oni osećaju jedan drugom bol. Jedan od njihovih drugova iz jedinice je pre nekoliko godina umro od raka. Istu noć kada je umro, sva šestorica su sanjali isti san. Mnogo bolje se razumeju nego sa nekim ko im je u krvnom srodstvu. Kada su zajedno, posebni su, isto hodaju, funkcionišu savršeno - dodaje Dragana.

A taj osećaj sabornosti i zajedništva, pripadnosti, kao i osetljivost za svet oko sebe, retko se danas mogu sresti van šatora u Pionirskom parku. Žrtva za drugog, kao izraz najveće ljubavi, ono je što je njih obeležilo i što ih i danas krasi. Ljubav prema otadžbini i narodu u čiju su odbranu onda stali, danas je takođe vidljiva.

Noć u Beogradu je polako odmicala. U Pionirskom parku je bilo sve manje prolaznika. Oni retki, nisu ni bili svesni da prolaze pored ljudi kojima duguju slobodu. Svetleo je Pionirski park, ali ne od svetlosti uličnih sijalica.

(Slađana Tasić)