Mitar je mlad završio u kolicima. Danas je u njima državni prvak i tata malog Maksima, Marte i Minje

Mitar Palikuća imao je 27 godina kada su mu lekari rekli da više nikada neće moći da hoda. Radio je u vojsci i taman što su ga prebacili u rodni Šabac, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Bilo je to 2001., na Kadinjači, dok su išli na zadatak, a Mitar je bio na mestu suvozača. Pored rada u vojsci, bio je i uspešan fudbaler. Ludački je voleo taj sport, ali je tada znao – više nikada neće moći da ga igra.

Mitrov život mogao je krenuti u mnogo pravaca. Za neke u toj situaciji, završi se u kući, dok u invalidskim kolicima sede prikovani za kompjuter. Mitar je izašao na teren kad je bilo najteže i pobedio, kako to samo vrhunski sportisti i ljudi umeju.

On je danas prvak države u stonom tenisu, paraolimpijac koji ređa medalje na evropskim i svetskim takmičenjima. Pored toga, nosilac je jedne još važnije titule – otac je malog Maksima (5) i bliznakinja Marte (3) i Minje (3). Svo troje dobio je vantelesnom oplodnjom sa suprugom Milicom.

Na razgovor došao kolima

Na naš razgovor došao je kolima iz Novog Sada, gde danas trenira i živi sa porodicom. "Kako?", morala sam da ga upitam, priznajući mu posramljeno da ni sa svoje dve pokretne noge nikada nisam naučila da vozim kola.

- Vrlo lako! Probaj i videćeš – odgovorio mi je u dahu, stavljajući mi do znanja da on nije od onih ljudi koji kukaju nad sudbinom, već je uzimaju u svoje ruke.

- Kada se nesreća dogodila, nikoga nisam krivio. Doduše, mnogo sam razmišljao. Ništa vam drugo ni ne preostaje kad se nađete u krevetu gde mrdate samo rukama i glavom. Ali, jednostavno sam odmah to prihvatio. Šta se desilo, desilo se. I od momenta kad sam prihvatio, krenuo je moj oporavak – priseća se Mitar, smireno pričajući o svakom detalju najbolnijeg perioda u životu.

Prvih godina oporavka nije mogao ni da sedne. Tada mu je, kaže, jedina želja bila da može da izađe iz sobe i vidi svet napolju. Išao je korak po korak.

- Porodica mi je puno pomogla, naročito majka. Ušao sam u svet osoba s invaliditetom i počeo potpuno drugačije da ga posmatram. Posle četiri godine rehabilitacije, seo sam u kolica, ali nisam želeo da ostanem u kući, prikovan za kompjuter ili televizor. Prilikom jedne posete lekaru video sam natpis „Udruženje paraplegičara Mačvanskog okruga“ i pretpostavio sam da tu mogu započeti neko druženje ili se čak baviti nekim sportom – priča danas čuveni paraolimpijac.

Prvi pokušaj bavljenja sportom iz kolica bio je propast

Život je zapravo krenuo ispočetka. Prvi pokušaj nije bio naročito uspešan. Bilo je to takmičenje u streljaštvu u Beogradu. Mitar je kao vojno lice mislio da će „rasturiti“, ali držati pušku u sedećem položaju bilo je sasvim drugačije iskustvo. Nije ga privuklo.

Onda je otišao na turnir u stonom tenisu u Šapcu i tamo već jeste „rasturio“.

- Krenuo sam da igram rekreativno i da idem po turnirima u Srbiji. Kad sam podigao nivo igre, selektor me je primetio i predložio trenerima u Šapcu. Krenulo je uspešno. Tri-četiri godine sam konstantno trenirao i tako su krenule i prve medalje – priča on.

Figurativno rečeno, Mitar se digao na noge. Nije, međutim, slutio da će se u tom uzdizanju i zaljubiti. Sticajem okolnosti, posle treninga je sa drugovima uvek išao u kafe-poslastičarnicu u centru Šapca, jer su tu imali lak prilaz za kolica. Tamo je sretao svoju buduću ženu.

Milica je moj hendikep prihvatila kao "dobar dan"

- Krivi su mobilni telefoni. U to vreme Milica i ja smo imali isti telefon, razmenili smo neka iskustva i upoznali se. Dok sam iz mog sela putovao za Šabac, video bih je kako na stanici u njenom selu čeka autobus. Pa bih joj to rekao. Krenulo je druženje i brzo je preraslo u ljubav – priseća se Mitar.

Plašio se kako će se Milica nositi sa njegovim hendikepom, a sad kaže: „prihvatila ga je kao dobar dan“.

- Bojao sam se. Rekao sam joj da neće biti lako. Ali nikada nisam osetio neku nelagodnost. Milica sve to iznosi tako lako, kao da hendikepa ni nema. Ona je moj oslonac, moja najveća podrška –priča hrabri sportista i ne skida osmeh dok govori o ženi.

Kad su se uzeli, želeli su i decu. Nadali su se da će možda ipak uspeti prirodno, ali ni posle nekoliko godina pokušavanja nisu uspeli. Mitar pamti kad su za prvu vantelesnu oplodnju otišli u Beograd. Lekari su se, kaže, mrštili čim su ga videli u kolicima.

Prvi put im nije uspelo, ali su preko prijatelja čuli za privatnu kliniku u Novom Sadu i rešili da ponovo pokušaju. Tako je na svet došao Maksim.

Maksim ga dočekao posle svetskog prvenstva, a Marta i Minja posle olimpijske medalje u Riju

- Maksim me je dočekao posle svetskog prvenstva 2014., a Marta i Minja stigle su posle olimpijske medalje iz Rija 2016. I njih smo dobili vantelesnom. Sada ima malo ljubomore, još su mali, ali su u jednom jedinstveni: oni su moji najvatreniji navijači – kaže ponosni tata.

Mitar ima 45 godina. Ipak, za paraolimpijce godine nisu isto što i za „obične“ sportiste.

- Ne znate nikad šta sutra nosi i koliko ćete živeti. Zato živite svaki dan. Baviti se profesionalno stonim tenisom znači posvetiti mu mnogo vremena. Imam dva treninga dnevno osam meseci u godini. Često ne stižem da budem više sa porodicom, ali Milica uspeva i to da izgura – navodi Mitar.

Da li danas više voli fudbal ili stoni tenis, nije mogao da odgovori.

- Izbegavam to da poredim. Fudbal je bio moja brzina u mladosti, ta ludačka ljubav koju i danas pamtim. Stoni tenis mi je, s druge strane, promenio život. Volim da kažem da je sve ostalo isto, i dalje sam pravi sportista, samo sam veću loptu zamenio manjom - zaključuje ovaj neverovatno hrabar čovek i zahvaljuje na podršci Ministarstvu omladine i sporta, Paraolimpijskom komitetu i Platformi „Šampioni svaki dan“.

A ovo poslednje on i jeste. Svakog dana.

(Miljana Leskovac)