Dragoslava nam je pričala o danu kada je dobila batine i nasilju koje LGBT osobe trpe u Srbiji

Kada je pre 10, 15 godina popunjavala formular u kome je prvo pitanje glasilo: "Da li ste ikada doživeli neki vid diskriminacije", spisateljica Dragoslava Barzut odgovorila je "ne". U međuvremenu je zbog svog učešća u organizaciji Prajda preživela batine, shvatila da između diskriminacije i nasilja često stoji znak jednakosti, a da je njihove razne vidove i ona sama tokom godina objašnjavala kao normalne nuspojave njenog otvorenog načina života.

Sada se kroz razne organizacije i aktivnosti Barzut trudi da osvesti društvo o tome šta diskriminacija zaista jeste.

- Godinama radim u domenu LGBT aktivizma u Srbiji, trenutno u organizaciji "Da se zna" koja se bavi dokumentovanjem slučajeva diskriminacije. Ohrabrujemo osobe da nam se jave, podele sa nama te nemile situacije, koje mi potom dokumentujemo i preko njih lobiramo kod državnih insitucija i evropske zajednice. Cilj nam je da nasilje učinimo vidljivijim, a ljude naučimo šta je diskriminacija - kaže ona.

Za tri i po godine koliko ova organizacija postoji, sakupili su preko 300 slučajeva nasilja nad LGBT osobama.

- Trans osobe, kao najvidljivije, prema našim statistikama u Srbiji trpe najveću diskriminaciju. I dalje mi je u glavi slučaj iz 2014. godine, kada je trans žena doživela teško fizičko nasilje u Valjevu. Kamere su sve zabeležile, a pravda nikada nije došla do zadovoljenja. Od preko 300 zabeleženih slučajeva nasilja nad LGBT populacijom, samo je 13 odsto je prijavljeno policiji, a neznatan broj je došao do tužilaštva. Tu ima mnogo problema u primeni zakona, jer se često to ne prepoznaje kao delo izvršeno iz mržnje, već kao narušavanje reda i mira - kaže Barzut.

INSTITUCIJE TREBA DA SE AUTUJU KAO NEHOMOFOBIČNE

Dodaje da je i sama, kao lezbejka, mnogo puta bila izložena diskriminaciji i, nažalost, nasilju.

- Zato sam i odlučila da se angažujem i borim na ovaj način. Smatram da je u ovom delu Evrope sva težina ove borbe i dalje na nama. Mi smo na neki način najslabija karika društva, jer nama treba snage, a paradoksalno tome društvo od nas očekuje da mi radimo više, da se više izlažemo i budemo vidljiviji. Mislim da je vreme da se društvo i njegove institucije autuju kao nehomofobične - tvrdi Barzut.

To se, smatra ona, može postići tako što će institucije početi da poštuju postojeće zakone, edukuju svoje radnike, sprovode programe u osnovnim i srednjim školama...

Upitana da li će to mnogi shvatiti kao promociju LGBT orijentacije i "davanje ideje mladima", Dragoslava kaže da ne misli da je nenormalno biti LGBT.

- Ja sam odrasla u veoma maloj sredini. Nikada nisam čula za LGBT ili termin lezbejka. Nisam bila izložena nikakvom marketingu. Volela bih da jesam, jer bi onda moj proces bio mnogo brži. Ovako mi je trebalo vremena da shvatim šta mi se dešava. Mi na ovaj način pomažemo mladim ljudima, da im se te teme približe. Ovo pitanje ne treba da stavljati ispod tepiha, jer sledećeg trena ono postane aždaja koja napravi haos - dodaje.

LGBT OSOBE SE AUTUJU SVAKI DAN

Svaki izlazak u javnost, svako autovanje itekako košta.

- Nije vam svejedno kada na ulici za ruku uhvatite svoju dugogodišnju partnerku ili kada odete kod lekara. Uvek imate tu neku zadršku, plašite se... Mnoge LGBT osobe imaju i unutrašnju homofobiju. I mi smo rođeni u ovom društvu, i mi imamo te iste predrasude, i nama je bilo teško da prvo prihvatimo sebe, a možete da zamislite kako onda izgleda predstaviti se drugima? Mnoge LGBT osobe nikada ne uspeju da se oslobode te autohomofobije, ostanu u svoja četiri zida, gde im je sve teže da žive normalnim životom ili reaguju ako pretrpe nasilje - opisuje ona.

Kada je pre 10, 15 godina upitana da li je pretrpela nasilje, Dragoslava je odgovorila ne.

- Nisam znala da je diskriminacija prosto nasilje. Niko me tome nije naučio ni u školi, ni u porodici. Zato sam internalizovala nasilje, smatrajući da je taj obrazac ponašanja normalan. Nisam znala da je nenormalno da drugi vrše nasilje nadamnom zato što kažem da sam lezbejka. Uvek krivicu prebacujte na sebe. To je samo drugi oblik one priče da je žena u mini suknji kriva ako je siluju. To je ona stara poruka "nemoj da se ističeš, samo ćuti". Ne pravim imperativ da čovek mora da se autuje, već ističem da je važno da svako živi u skladu sa sobom i svojim potrebama - poručuje Dragoslava.

Njene potrebe, kaže, nisu velike - želi da kada nekog voli, to podeli sa svojom porodicom i prijateljima.

- Ljudi imaju utisak da je to autovanje samostalan čin, da se jednom desi i nešto dramatično, a onda nikad više. Mi se, na neki način, autujemo svaki dan. Moje kolege prave roštilj za vikend i pozivaju me - ja kažem da ću doći sa svojom partnerkom. To su svakodnevne stvari. Drugi problem je što ljudi često svode seksualnu orijentaciju na seksualnu praksu. Ljudi koji su LGBT ne moraju da imaju seksualni život, mogu da budu čak i aseksualni. To je naša orijentacija, baš kao što je to i biti strejt - kaže ona.

BATINE SU BILE NEŠTO NAJGORE ŠTO MI SE U ŽIVOTU DESILO

Najgrublji vid diskriminacije koji je doživela i dalje pamti.

- Dobila sam batine 2015. godine, vikend posle Prajda. To je nešto najgore što mi se desilo. Sedela sam sa svojim prijateljicama kada je u naše prostorije ušao maskirani čovek i počeo da nas bije. Nikada se u životu nismo videli, niti znam ko je i šta je. Samo nas je tukao zato što smo lezbejke, zato što sam bila u organizacionom odboru Prajda -  kaže ona.

Ona dodaje da mi i dalje živimo u društvu koje ne prepoznaje diskriminaciju. Jedan od vidova njene borbe protiv toga je koncept žive biblioteke. U organizaciji udruženja "Fenomena" Dragoslava sa još nekoliko žena putuje po Srbiji u okviru radionice "živa biblioteka". Na poslednjem Sajmu knjiga bila je jedna od živih knjiga koje su svoje priče delile sa zainteresovanim i diskutovale na temu nasilja, diskriminacije, feminizma i slično.

(D.D.S./d.savanovic@telegraf.rs)