Slavski običaji se u Srbiji razlikuju od kraja do kraja, ali bez jednog je svaka trpeza nezamisliva

U Srbiji hladno vreme uvek stiže uz tople zagrljaje i zdravice. Krajem oktobra počinje period proslavljanja brojnih krsnih slava, kada u svojim domovima okupljamo familiju i prijatelje, da zajedno zahvalimo svom svecu zaštitniku i nazdravimo za dane koji dolaze.

Oni koji po celoj Srbiji imaju rodbinu i drage ljude, dobro znaju da se čak i u ovo naše vreme slave razlikuju jedna od druge. Ikona, sveća, kolač i molitva su iste, ali van toga - sto sela, sto običaja. A neki od tih običaja plene svojom lepotom i neobičnošću.

SEVERNA SRBIJA

Vojvođani se odvajkada trude da ostatku Srbije zadaju domaćini zadatak kada je o raskošu trpeze reč. Iako okruženi vinogradima, na severu Srbije slave prolaze u znaku zlata i pene, jer domaćini tom prilikom najviše vole da toče pivo.

- U poslednje vreme se u Vojvodini ustalio običaj da na postavljen sto prvo stavimo Jelen pivo. Kad se čaše napune, onda sve može da počne. Bilo da su posne ili mrsne, naše su trpeze bogate, a hrana raznovrsna i obilna, te se sa njom pivo najbolje slaže - ponosno kažu domaćini iz ravnice.

ISTOČNA SRBIJA

Stanovnici istočne Srbije kao da traže razlog da se okupe i nazdrave sa voljenima. Zato mnoge kuće obeležavaju i po nekoliko slava.

- Slaviš onu koja ti pripada po muškoj liniji, ali ako si došao kod ženinih ili nasledio kuću od nekog ujaka ili teče, onda obeležavaš i sveca-zaštitnika tog doma. A onda ga slaviš i leti, i zimi, na primer Svetog Nikolu i u decembru, i u maju. Što da ne, kad pivo ume i da greje, i da hladi kad zatreba. Nekada se ljudima uoči nekog velikog svetitelja desi nešto mnogo lepo ili ružno. Bilo da su za to lepo iskreno zahvalni, ili da ružno prežive, oni tog najbližeg sveca uzimaju za svog ličnog zaštitnika. Žene, naročito ako nemaju braću i koga da nasledi ikonu, veoma su vezane za svoje devojčake slave. I njih pojedine kuće "prekađuju" - kažu domaćini iz ovog prelepog kraja.

Sezona slava uskoro počinje Foto: Promo

JUŽNA SRBIJA

U Južnoj Srbiji i dan-danas postoji običaj "dizanja slave". Negde se to zove i "dočekivanje" ili "rezanje kolača".

- Naši stari su verovali da novi dan počinje posle večernje službe, dakle oko 18 sati. Zato sveca počinjemo da proslavljamo dan uoči prave slave. Dođu nam i gosti, svetkujemo, jedemo i pijemo, a u nekim se krajevima po prvom gostu koji na Lučindan uđe u kuću predviđa kakva će biti zima - otkrivaju domaćini.

Kako kaže, nekada su i sveštenici živeli daleko, te u udaljena sela retko kada da je sveštenik, pa čak i kum, svraćao da preseče kolač i očita molitvu. Zato se ovde zadržao običaj da kolač lomi domaćin sa bliskim komšijom, koji se za tu priliku zove pop, a negde i prosto kolačar.

Na samom jugu slava ne može da prođe bez zdravljenja. Sa "zdrav si" i "Bog ti dao zdravlje" gosti celog dana i noći među sobom prosleđuju čašu, jedni druge zadirkuju, a zapravo se časte lepim i iskrenim željama.

- Nekada je to bila čaša rakije, ali sve češće u nju sipamo Jelen pivo, kako se ne bi toliko brzo opili. U naše vreme se žene jednako zdrave kao i muškarci, a to je piće koje i dame preferiraju - kažu domaćini.

ZAPADNA SRBIJA

U zapadnoj Srbiji nekada su se jasno razlikovale gradske i seoske slave. Gradske su bile kratke. Brojni gosti bi tokom celog dana svraćali kod domaćina na čestitanje i malo posluženje - kolač, žito, čaša piva i po neki zalogaj hrane, a onda odlazili dalje kod sledećeg svečara. Za trpezu bi na kraju dana sedali samo ukućani i njihovi pomoćnici. U bogatim užičkim i šabačkim dvorištima muzika bi zato svirala po ceo dan.

Seoske slave bile su sasvim drugačije. Kako su gosti dolazili uglavnom izdaleka, neretko bi i noćili. Postavljale su se bogate trpeze za ručak, večeru i doručak, a katkad bi se i po tri dana slavilo. Slavski ručak je uvek bio bogatiji i raskošniji nego u vrem drugih praznika. Po odlasku sa slave spremali se hrana za one koji nisu došli. Ti su se darovi u gružanskim selima zvali "poslaci", a u Mačvi "milošta".

Vremenom su "seoske" slave i duga druženja prevladala. U zlatiborskom okrugu neguje se i još jedan lep običaj - "dvorenje slave". Iz poštovanja prema svetitelju, koji je "glavni gost u njegovoj kući", domaćin ne bi sedao za sto čitavog dana, već prestajao kao u crkvi. On i dvori goste, toči im Jelen pivo i brine da svi imaju hrane pred sobom. Ukoliko domaćin nije fizički u mogućnosti da prestoji, menja ga sin ili unuk.

(Telegraf.rs/PR)