"Šanse da vaša beba preživi su 1 od 100": Luka je gazio sve mračne prognoze i lekare ostavio u čudu

- "Nemojte da gledate!" uznemireno je govorila doktorka koja me je tek porodila. Što da ne pogledam svoju bebu?! Krenula sam ponovo, a ona me je ponovo vratila. "Rekla sam Vam, nemojte da ga gledate!". Babica je samo u jednom trenutku pokupila Luku u pelenu i brže-bolje pobegla. To mi je bio treći porođaj. Mislila sam da ću roditi zdravo dete.

Preporučujemo

Luka (4) danas ne čuje i ima paralisanu polovinu lica. Ali, ovo nije priča o bolesti, već o pobedi. Mališan je prkosio strašnoj prognozi da su šanse da preživi svega 1 od 100.

Sada, on trčkara po stanu živahan, znatiželjan, uporan da odgonetne sve što zapazi. I verovatno je da Luka jeste 1 od 100, ali ne samo po svojoj borbenosti, već i inteligenciji.

Sanja Kusovac sa svoja dva sina i ćerkicom, Foto: Mateja Beljan

Ne može da trepće, niti normalno da jede zbog paralisanog lica, pa ni da se nasmeje kao svaka druga beba. Ali, uz maminu pomoć i lekare, on danas ima srećno detinjstvo, ne prihvata prepreke, već ih prevazilazi. Umesto prvih reči, ručicama pokazuje prve znake govornog jezika koje je naučio.

Zašto krijete dete od mene?

Ni dan danas Sanja Kusovac, Lukina majka, ne može da zaboravi onaj strašan dan u porodilištu na Zvezdari.

Na porođaj je otišla je nakon uredne trudnoće i posle dvoje već zdrave dece koje je sasvim lako donela na svet. Sa Lukom je porođaj bio težak i dug.

Luka se osmehuje... Foto: Mateja Beljan

Sanja je ušla u 42. nedelju i uveliko prekoračila termin, a lekari ni tad nisu hteli da je porode, pa je, kako priča, morala da odglumi bolove da bi konačno nešto preduzeli. Posle porođaja je usledio šok - ne samo što joj nisu dozvoljavali da vidi svoju bebu, već su krivca za bebino stanje počeli da traže u njoj.

- Doktorka je prišla i vikala na mene: "Kakve ste vi lekove pili". Ja kažem, nikakve. Onda su me optužili da nisam redovno vodila trudnoću, pa su zaćutali kad sam im pokazala fasicklu punu papira o pregledima – priseća se Sanja.

Najveći šok, usledio je, kada su posle izvesnog vremena, pristali da joj kažu šta je sa Lukom. A zapravo, niko ne zna šta se dogodilo - bilo je bar petnaest dijagnoza i sumornih prognoza.

Sanja ne želi da majčinska patnja pokoleba i njenu decu. Ipak, ispustila je i suzu, Foto: Mateja Beljan

- Pedijatar je došla i nosila Luku tako da i dalje nisam mogla da mu vidim lice. Onda je počela da nabraja: Znate, on ima zatvoreno oko, ali ipak ima oko. Ima rascep nepca, asimetričan je, ima nisko usađene uši... U jednom momentu više je ništa nisam čula. Samo sam plakala - priseća se Lukina majka.

Govorili su joj i da Luka ima jedan odsto šanse da preživi, i da će najverovatnije biti zaostao u razvoju, fizičkom i mentalnom.

Sve što su genetičari mogli da kažu je da je najverovatnije došlo do nekog problema u krvnim sudovima u ranom razvitku, mada to ne objašnjava njegovu paralizu lica.

Luka sve voli da radi samostalno, Foto: Mateja Beljan

Odrastanje u tišini

Kad vam se Luka nasmeje, podigne se samo leva strana njegovih ustašca. Trepće samo na levo oko i samo na levoj strani lica možete videti da li je srećan ili tužan, da li plače ili se smeška.

Ručicama komunicira sa vama čak i ako ne poznajete govorni jezik. Sa svoje nepune četiri godine, Luka razume šta mu govorite i pokazujete.

Kada je video naš fotoaparat, odmah je pohitao da ga uzme, podigne sa svojih 10 kilograma. Morali smo da mu pridržavamo aparat, a kada je čuo "škljoc" i potom video sliku, radosti nije bilo kraja. Onda mu se dopao naš sat, pa ga je skidao, pokušavao da ga zakači sebi, pa mami.

Luka je i te kako znatiželjan, Foto: Mateja Beljan

- Defektolog Jelena Subotić iz školice "Radivoj Popović", koju Luka već dve godine pohađa, kaže da je on fenomenalno dete. Od svih tih groznih prognoza koje su mu davali, pobio je sve najgore sumnje. Jako je pametan, bistar, uči brzo i veoma je druželjubiv. Kada mu je bio prvi dan u vrtiću, tu su bili neki studenti. On je ušao, rukovao se sa svakim, izuo se, došao do Jelene i uhvatio je za ruku. Studenti su bili oduševljeni i počeli da pričaju sa njim, a Jelena im je rekla "on je gluvonem". Nisu mogli da poveruju -  ponosno ističe Lukina majka.

Luka ne voli autiće i tipične dečje igračke. Njegov brat Filip kaže da mu je zanimljivija rubikova kocka i slagalice. Voli i da uđe u kuhinju, posmatra šerpe i gleda kako se šta pravi. Iako ima nepune četiri godine, insistira na tome da ga galedaju kao velikog i da sve uradi sam.

Luka mami stavlja sat na ruku, Foto: Mateja Beljan

- Jao, najviše mrzi kad mu se pomaže. Kad dođe vreme za kupanje, on sam skine svoju pelenu i baci je u kantu, a onda uđe u kadu i rukama mi pokaže da je vreme za kupanjac - dodaje Sanja.

Povratak sluha samo operacijom mozga?

Hrabri dečak doživeo je već i najveće poraze. Ali je krenuo dalje. U maju prošle godine u uho mu je ugrađen implant. Nažalost, bezuspešno.

- Nema odaziva na zvuk. Toliko sam se nadala i toliko smo čekali da rana zaraste, da se to uključi. Ali, ništa. Postoji operacija koja se radi u inostranstvu, ali je jako rizična, jer se otvara deo mozga koji se zove drvo života. Jedna najmanja greška i mi njega gubimo. Samo jedno dete iz Srbije je otišlo, operacija je uspešno urađena operacija i ono čuje. Kada sam pitala doktorku, ona je slegla ramenima i rekla mi: Ne znam da li je bolje da ga imate tako, nego da ga nemate nikako. Tu sam se malo povukla. Još nismo spremni za to - priča Sanja.

Tehnika mu nije strana, Foto: Mateja Beljan

Ono što za šta se spremaju je operacija nerva koja bi mogla da izleči paralizu jedne strane Lukinog lica. Radi se tako što se zdrav nerv sa noge nadovezuje na bolestan facijalni nerv. To bi dečaku pružilo šansu da se konačno u životu široko osmehne, da zatvori oba oka kada spava, da trepće i plače na oba oka.

Vršnjaci su ponekad surovi

Deca su već mnogo puta bila surova prema njemu, ali Luka deluje kao da je na to već oguglao. Kad ga pogledate, vidite samo jedno srećno i bezbrižno dete.

Sa njih troje, Sanja živi u iznajmljenom stanu u Borči. Iz firme u kojoj je radila ima pravo na minimalac sve do Lukine pete godine. Razvedena je i muž joj, kaže, pomaže koliko god može.

Foto: Mateja Beljan

- Radim sve što stignem. Zimus sam radila na pijaci, pa kad bi mi ruke stradale od hladnoće, ćerka bi ih masirala da prođe. Deca su moja snaga. Zbog njih sam optimista i uvek gledam napred. Uvek sam našminkana i nasmejana. Pričala mi je ćerka da kad zamišljaju želju u školi, ona ima samo jednu: da sam ja srećna i da se smejem. I ja joj to ispunjavam svaki dan - priča ova hrabra majka dok ponosno gleda troje prepametne dece.

(Miljana Leskovac / M. Beljan)