Ušli smo u najtajnije mesto usred sela u Sremu: Čim odškrinete vrata "ničije" crkve, podilazi jeza

Uspavani putnik u vozu za Zagreb, mogao je da otvori oči u jednom trenutku i trgne se - da li je u Sremu, Slavoniji, je l' otišao mnogo dalje, u Bavarsku? Ili, da se zapita da li još sanja, o nekom mističnom mestu, iz bajke, zagledajući se u zamak koji se izdiže iznad kućica. Zaboravljen, trošan, moćan.

Zapravo, to je crkva. Velelepna, ali ipak seoska. I, ako ćemo pravo švapska. Svi je vide, a niko u nju, zapravo, ne gleda. Simbol je Putinaca, ali kao da ne postoji. Ne, nije ni švapska. To je ničija crkva i najbolje bi bilo da je zapravo ni nema! Ali ona prkosi svojom grandioznišću, u neobičnom, gotskom stilu, nešto što u Sremu još niste videli.

Crkva ne zvoni. Zvuk zvona je otišao zajedno sa onima koji su se u njoj krštavali, venčavali, koji su je podigli i njome se dičili. Istorija je takva, za nekoga surova, za nekoga pravedna, ali njen duh kao da ne da mira Putinčanima. Ta crkva im ne treba, a ne mogu je ni srušiti. To bi bilo apsurdno jednako kao i ovo sadašnje stanje - da svi pomalo okrenu glavu od nje.

Nema više ni vozova za Zagreb. Ima, ali u prolazu. Mnogo je više lokalnih, gde nemate kad ni da se uspavate, jer brzo stiže vaša stanica. Ruma, Sremska Mitrovica, Šid - Putinci. Vođeni ovom misterijom uputili smo se baš do ove stanice.

SLEDEĆA STANICA / NEXT STATION: PUTINCI

Svi koji putuju ka Šidu vozom znaju dobro ime ovog sela, čuje se na razglasu "Sledeća stanica / Next Station: Putinci".

Ipak, retko ko izlazi, u selo ne dolaze često gosti. A i u Putincima ljudi je sve manje, pa su se meštani znatiželjno i diskretno okretali za nama. I svako nam se javio! Svaki put kada smo to zaboravili da uradimo prvi i spustili glavu, posramili bismo se.

Tipično vojvođansko selo, reklo bi se na prvi pogled. I mirno, lepo. Neko je izneo malo grožđa, znači da ga prodaje. Neko krompir, neko bundeve.

A mistični "zamak" kao da je nestao. Nema ga nigde. Da nam se nije učinilo?

A onda, krov je počeo da se nazire u redu kuća na glavnom šoru. I eto nas, u centru.

SVAKO MOŽE DA UĐE, AKO SE USUDI

Kapija dvorišta u kojoj se crkva nalazi je poluodškrinuta i unutra može svako da uđe. Pod uslovom da se uopšte usudi. Napuštena crkva deluje baš poput zamkova iz stranih horor filmova, a rastinje u dvorištu, o kome takođe niko ne vodi računa, čini prizor još strašnijim. I vrata crkve su odškrinuta.

Ulazimo i odmah zastajemo. Prizor je istovremeno zadivljujuć i jeziv. Nakon redova polomljenih drvenih klupa, gde su ljudi pre 80 godina sedeli na misi, pevali i rasli uz svoje bake, deke, mame i tate, pruža se centralni deo crkve sa oltarom, obasjan svetlošću kroz polomljene prozore.

Oltar je pao, napukao i ostao tako, zaleđen. Kao propraćen naglim krajem neke dramatične kompozicije.

Još se naziru lica svetaca sa izbledelih fresaka. Deo oltara najlonskim kesama je privezan za prozore, valjda, da se ne raspadne skroz. A kese, poput svadbenih ukrasa sada lelujaju na vetru, dok su jedina živa bića u crkvi ptice i glodari.

Svuda je njihov izmet, a među klupama su limenke piva, kesice hrane, jedna majstorska rukavica. Ulazi, dakle, katkad neko još, na ovo najskrovitije i najtajnije mesto usred sela.

Na zidovima su urezana imena dece, ljubavne poruke, pokliči, uvrede... Nekada je ovo bilo sveto mesto, danas je ruina za zastrašivanje.

Drvenim stepenicama, koje su krckale pod našim koracima, popeli smo se na galeriju gde su nekada svirale orgulje. Kako će nam kasnije meštani otkriti, bile su druge po kvalitetu u Evropi. Sada su ostali tragovi, bezvredne letve, vidljive samo ako u napuštenu crkvu dođete po danu. Uostalom, noću bi se retko ko i usudio da tu kroči.

JOŠ PAMTE

- Nekada sam tu išao na časove veronauke - setno se priseća Putinčanin (75) Zvonko Šojat.

Zastao je, pa izustio: "Sve je to nekako, kao namerno urađeno". Bilo nam je neprijatno da ga uopšte pitamo, da li je i sam Nemac? Ili samo katolik, tj. valjda, u tom slučaju Hrvat? I sam je rekao "Jednako idem u obe crkve, a vala i u kafanu", a onda pokušao da nam uopšte objasni svoj identitet u podeli koju mnogi još ne mogu da razumeju. Baka mu je pravoslavne, a deda katoličke vere, pa i danas slavi oba Božića.

Objašnjava nam istoriju i kaže da je celo selo mahom bilo nemačko. Igrom slučaja i on živi u "švapskoj kući", onoj sa visokim prozorima, urednim ukrasima i velikom verandom. Kupio ju je njegov otac, a još čuva ugovor.

- Nemaca je bilo oko 80 odsto. Ostalo su bili Srbi, Mađari i Romi. Kada je Ruma oslobođena 27. oktobra 1944, Švabe su proterane. Danas nas, katolika, ovde ima svega petoro, šestoro, a crkva, kakve nema nigde u okolini, pretvorena je u ruinu. Žalosno je to - komentariše Zvonko.

Crkva je ipak radila i posle odlaska Nemaca, još kratko, za preostale katolike. Napuštena je krajem šezdesetih. Tada je, otkriva naš sagovornk, u njoj obavljeno i poslednje venčanje. Bili su to Mađari iz susednog sela Dobrodolo.

Zvonko i sad pamti kako su zvonila zvona i kako su orgulje prelepo svirale, a prekoputa crkve bio je i župni stan gde je živeo pop. I danas, kaže, dolazi jedan, tek da bi napuštenu crkvu počistio koliko može.

- Crkva je pripadala Golubincima, pa Rumi, a sad Beški. Takve crkve, u gotskom stilu, nema nigde u okruženju. Strašno je da je tako puštena da propada. Kao da je time naneto neko zlo ovom selu - dodaje Zvonko gledajući u daljinu.

Zvonko nam otkriva da su Nemci čak napisali knjigu o ovom selu. Pokazuje na je i lista. Mnogi od njih preživeli su rat, skućili se u Nemačkoj i sa setom prisećali starog kraja. Jedan komšija, Mihal, ima skoro 90 godina i redovno se čuje i dopisuje sa Zvonkom. Mihalova porodica dolazila je da obiđe grobove i stare komšije, a želja im je da svi zajedno još jednom dođu.

Telefon zvoni, dugo, dugo. Mihal se ne javlja. "Pozovite ga vi, pa recite, ako se ćerka ili neko javi, da želite da pričate sa Mihalom, samo recite Šojat vam je dao broj". Ostavili smo poruku. I zapitali se, da li je Mihal, možda i poslednji Švaba u ovom selu, s kojim smo hteli da se ispričamo na čistom srpskom, još dobro?

Nemačka crkva ostala je u amanet svima nama, kao prelep spomenik kulture i istorije koji još možemo spasiti, ako smo dovoljno mudri i ako još umemo da se postidimo.

(M. Leskovac, M. Beljan)