Aleksandar je imao 4 godine kada je rekao da "želi da bude potomak Solunaca", ostvario mu se san

Aleksandar Maksimović (14) iz Beograda imao je samo 4 godine kada je, letujući sa roditelljima na Krfu, video delegaciju koja postavlja vence na mestu iskrcavanja izmučene srpske vojske na ovom ostrvu. Okrenuo se ka majci i rekao joj da i on želi da bude potomak Solunaca.

Danas mu se, prilikom državne ceremonije polaganja venaca na ostrvo Vido i u Plavu grobnicu, ostvario taj san. Dostojanstven, u beloj košulji i sa leptir-mašnom, dečak je, kao najmlađi član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine, odao počast znanim i neznanim junacima čije kosti počivaju na ovom ostrvu, a na kojem je pre više od veka oporavljao i jedan od njegovih predaka.

Preporučujemo

- Kada sam imao 9 godina, zamolio sam mamu da me učlani u udruženje. Gledao sam sve ove svečanosti, slušao priče i hteo da i ja budem tu - da polažem vence, čuvam sećanje na naše pretke i odajem im počast koje zaslužuju – kaže Aleksandar.

Mama ga je odvela u pomenuto Društvo i on je postao njihov najmlađi član. Istovremeno su počeli da se raspituju o sopstvenoj istoriji. Ispostavilo se da je njihova kuća dala mnogo vojnika, odvažnih Mačvanaca, koji su se borili za svoju zemlju.

Foto: Miroslav Jovanović/Savez udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-920

- Jedan od maminih pradeda, Vlajko Gajić iz sela Drenovci, bio je Solunac. Bio je sreski pisar i veoma imućan čovek. Pričalo se da na njivi ima poslugu iz Švajcarske. Kada se zaratilo, na svom konju je otišao u vojsku. Borio se, prešao Albaniju, lečio na Krfu i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Sve na tom istom konju. Na njemu se i vratio kući. Konj je postao čuven u kraju. Kada je uginuo, celo selo je bilo tužno – kaže Aleksandar.

Još desetak muškaraca iz iste kuće ponelo je uniformu srpskih vojnika. Kako kaže Aleksandrova mama Marijana, porodičnu istoriju još uvek otkrivaju, sve na dečakovu inicijativu.

- Mi smo ga vodili na Krf i pričali mu o svemu što se tu desilo kada je bio mali. On je još i tada tražio da polaže ruže na spomen-ploče. I učlanjenje u Društvo bilo je njegova ideja – kaže Marijana.

Aleksandar je najmlađi član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine. Kada odraste, kaže da bi želeo da postane diplomata, i da upoznaje svet sa srpskom kulturom.

- On je najmlađi, a najstariji pamte kako je Pašić izgledao uživo – šali se Dragana Jurišić iz ovog Društva i dodaje kako ih podmlađuju i nastavnici istorije, ali i drugi ponosni potomci, bilo da su direktni ili ne.

(Telegraf.rs/D.S.)