Slaviša je sa 18 shvatio da posle kobne trke više neće hodati: Parče torte i gorka istina koja boli

Sudbine ljudi koji su zbog nepažnje u saobraćaju zauvek vezani za invalidska kolica, često su potresne do suza. Poruka je da naizgled mala greška može da promeni život, a jedina želja da se njihova nezgoda ne ponovi.

- Sa nepunih 18 godina vozio sam automobil bez vozačke dozvole prevelikom brzinom i bez pojasa. Pokušao sam da se trkam sa drugarom. Zbog neiskustva sam sleteo u kanal, a nas trojica koji nismo bili vezani ispali smo iz automobila. Zadobio sam povredu kičme i kičmene moždine. Od tada već 26 punih godina ne hodam - počinje svoju priču Slaviša Savić.

Preporučujemo

Umesto na ekskurziji na Zlatiboru, probudio se u bolničkom krevetu uz nagoveštaj bolne istine, da ne može da pomeri noge.

- Svoje punoletstvo sam dočekao ležeći u bolničkom krevetu, nepomičan, bez jastuka. Tada su mi doneli samo parče torte, čestitali rođendan i kroz priču i suze sam shvatio da ću ostatak života provesti u invalidskim kolicima - priča Slaviša.

Kada svi snovi padnu u vodu postoje samo dva puta - beznađe ili borba.

Foto: distrikt.rs/M. Lazić

- Tad dolazi dug period oporavka, rehabilitacije i ponovo jačanje. Prvenstveno fizičko, a nakon toga i intelektualno. Nakon nekog vremena sam se uključio u rad organizacija osoba sa invaliditetom, oformio organizaciju u Šapcu, koja uspešno radi već 19 godina. Kroz edukaciju stekao sam snagu da nastavim život dalje - kaže Slaviša, koji je sekretar Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga.

Pre 14 godina isto stravično iskustvo doživela je Bojana Gladović. Kobnog jutra, prvog dana proleća, sela je na mesto suvozača i krenula sa koleginicom na posao. Na Iriškom vencu doživele su nezgodu.

- Naišle smo na zaleđeni deo puta. Koleginica se nije snašla, a posledica ove saobraćajne nezgode jeste moja trajna invalidnost. Doživela sam prelom kičme, oštećenje kičmene moždine i od tada sam u invalidskim kolicima - priča Bojana Gladović, iz Udruženja paraplegičara "Srem-Ruma".

Iako medicinski radnik, verovala je u čuda. Molila se i hrabrila da će ponovo zaigrati košarku. Ipak, svoj 22. rođendan proslavila je u bolnici, paralizovana.

- Svesna svega ja sam bila ta koja je rekla kolegama da sam doživela prelom kičme i da paze kako da me izvuku. Gubila sam svest i sledeće se sećam da mi u Urgentnom centru u Novom Sadu doktor saopštava informacije. Ipak sam ponavljala: "Dobro, dobro, biće to sve u redu." I tada mi je kolega doktor rekao: "Koleginice, neće biti dobro."

Foto: distrikt.rs/M. Lazić

Oko 35 do 40 dana sam se suočavala sa istinom i prihvatala realnost da više neću moći da hodam, da neću moći da radim kao medicinska sestra i da neću više moći da igram košarku. To je ono što me je najviše bolelo - seća se.

Trebalo je mnogo natprosečnog truda i vremena da bi, kao danas, izgledala vedro i nasmejano. Jer samo takva može da pomogne drugima.

- U početku je bilo teško, bilo je potrebno dosta fizičke rehabilitacije, samo da bih psihički ojačala. Danas sam aktivni član Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, delegat za Evropu, bavim se projektima i problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću. Trebalo je vremena da izgradim svoju ličnost, da prihvatim svoju invalidnost, da krenem dalje, ali danas živim novi život - kaže ona.

Želeći da utiču na mlade i menjaju njihovu svest, Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije sprovodi projekat "Još uvek vozim", koji je za četiri godine poslušalo 23.000 mladih iz cele Srbije.

Foto: distrikt.rs/M. Lazić

Tokom predavanja simuliraju situacije vožnje uz pomoć naočara, koje daju ekfekat dejstva droge ili jedan i po promil alkohola u krvi. Kroz sudbine obučenih predavača žele samo jedno - da ih poslušaju.

Podrška su im grad Šabac, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i Agencija za bezbednost saobraćaja, jer svi zajedno veruju da će bezbedna vožnja postati naša stvarnost.

(Telegraf.rs/distrikt.rs)