Kada sretnu ovog brku meštani Žitorađe samo prasnu u smeh: Nema koga nije oborio s nogu (FOTO)

Kada god se u Žitorađi odvija neki kulturni događaj, bilo da je književno veče, veče glume, muzike, tu se automatski pojavi i on. Simpatičnog gorostasa iz Žitorađe, od blizu 2 metra ne možete, a da ne zapazite iz prve. Pre svega zbog njegove pojave, zatim i zbog brkova koji su decenijama njegov zaštitni znak, a svakako najprepoznatljiviji je po širokom osmehu i ogromnom smislu za humor.

Dragiša Filipović, ili među svojim Žitorađanima poznatiji kao Fića je sigurno majstor za smeh ovoga kraja. Ko god je nekada imao prilike da ga gleda na sceni zna da Fića nijednom ne glumi, već da je to on, čovek koji kako kaže život pobeđuje humorom.

Preporučujemo

- Drago mi je da me u mojoj Žitorađi prepoznaju kao vesnika dobrog raspoloženja, jer to mi je najbolji dokaz da su sve ove godine potrošene na smeh i pokušaje da nasmejem ljude oko sebe vredele, i to je ono što me ispunjava i čini srećnim - pričao je Fića za sajt Dobricke.com.

Dragiša je rođen pre 67 godina, a od prvog razreda je krenuo put umetnosti i na tom putu ostao do danas. Gledajući album sa starim slikama, Fića se priseća svoje prve uloge i kroz osmeh evocira uspomene.

- U 1. razredu imao sam ulogu medveda. Trebalo je samo da kažem: "Kako sanjam med i kruške". Međutim, kad sam izašao na scenu od prevelike treme ja sam se rasplakao i to izgovorio kroz plač - objašnjava Fića.

Foto: N. Tonić Press company

Kroz svoj višedecenijski rad u amaterizmu Fića je izveo pregršt predstava, kratkih dramskih formi, skečeva, recitala i sl. Neki po kojima ga u Žitorađi pamte su: Stevka Božurevka, Maksim u predstavi Đido, Mitke u Koštani, Nikoletina Bursać u Doživljajima Nikoletine Bursaća, Hadži Zamfir u Zoni Zamfirovoj, kao i bugarski glasnik u predstavi "Udovičko kolo", AP Hranislav Dragutinović, koja je izvedena povodom 100 godina Topličkog ustanka, a u poslednje vreme najprepoznatljviji je kao Kalča u jednom odlomku iz Ivkove slave, kao i po monologu "Dogodovštine u Beogradu" Ljube Stepanovića.

Kako kaže, omiljenu ulogu nema, jer sve koje je igrao, igrao je iz srca. Međutim, ulogu Hadži Zamfira apostrofira kao posebnu iz jednog razloga.

- U Zoni Zamfirovoj igrao sam Zamfira, moja ćerka Bojana igrala je Doku. U momentu kada treba da me gađa papučom ljudi iz sale su dobacili: "Udri sad ako ne možeš kući!", Jer su znali da je Doka u stvari moja ćerka, nakon čega je nastao veliki smeh u sali - priseća se Fića.

Kao talentovan glumac i vrstan komičar, Fića je jedan od najnagrađivanijih ljudi na susretima sela koji su se tada organizovali, i kao takav ističe da susreti nedostaju kulturi u manjim mestima.

Foto: N. Tonić Press company

- Ja sam prvi put nastupio na susretima sela 1967. godine. Prva uloga mi je bila Stevka Božurevka, i od tada sam uvek učestvovao. Za predstavu "Doživljaji Nikoletine Bursaća" sam dobio glavnu nagradu, a mislim da je ta manifestacija pored kulturnog značaja razvijala i takmičarski duh. Imala je veliki uticaj za razvoj amaterizma u kulturi. Mislim da bi susreti sela ponovo trebalo da se obnove jer bi se tako otkrili neki novi talenti – objašnjava Filipović.

Svojevrsnog fenomena te manifestacije Fiću su i tada, a i sada svi prepoznavali na ulici. On kroz smeh prepričava jednu anegdotu, posle jednog nastupa sa monologom "Niški kučiki".

- Vraćao sam se sa susreta sela u Žitorađi, nailazim ulicom na oca i sina, gde sinčić u jednom trenutku kaže ocu: "Tata, tata, gledaj eno ga niško kuče!"; Otac je posramljen brzo prekorio dete da je to sramota i da ne treba to da priča ali na kraju smo se svi nasmejali tome - priča sagovornik portala Dobričke.

Najveća podrška u životu mu je, kako nam kaže, njegova porodica, pogotovo njegova supruga Gordana s kojom je u braku 44 godine. Međutim, nije supruga baš uvek imala razumevanja za Fićinu ljubav prema umetnosti.

- Bile su to naše prve godine ljubavi. Spremao sam tada jedan recital u Nišu i psihički pripremao suprugu na povremena odsustva. Kada je došao dan izvedbe recitala, neposredno pred polazak za Niš vidim da mi nema cipela. Moja supruga je znala da imam samo jedan par cipela i sakrila ih je. Posle višesatnog ubeđivanja na kraju, dala mi je cipele. Od tada nismo imali nesuglasica oko umetnosti, a Goca je moja najveća podrška – priča Filipović.

Umetnost je Fićin život, i kada ga nema na pozorišnoj sceni, on publiku zasmejava svojim monolozima na književnim večerima, promocijama knjiga u Narodnoj biblioteci, a redovan je učesnik svake promocije antologije priča i pesama "Dobričko pero" Miće Vulića.

Foto: N. Tonić Press company

Kao mlad i sam je pisao pesme, otkriva da i danas napiše po koju, a najviše voli da ih piše o Toplici, jer kaže kraj nje je porastao.

Kako nalazi inspiraciju za smeh i u teškim vremenima, naš sagovornik kaže: "Meni su uvek bile u glavi reči Vuka Karadžića, da treba jednako raditi i pevati".

- Zbog teškog načina života, i siromaštva u porodici, kod mene se rodila želja da smehom i humorom pobeđujem teška vremena, da pobeđujem život! – objašnjava Dragiša Filipović – Fića i dodaje da ipak postoji nešto za čime žali u životu, što u Žitorađi nisu osnovali amatersko pozorište kada su to mogli.

- To mi je bila i ostala velika želja - kaže Fića.

Otkriva i da će i dalje nastaviti da se bavi glumom, da će zasmejavati svoje ukućane i sve meštane Žitorađe. A kako kaže, uvek ga možemo očekivati sa svojim ustaljenim programom da razgali publiku, na bilo kom kulturnom događaju.

Postoji izreka da je smeh najbolji lek, a ako je to zaista tačno, onda ne smete propusti nijednu Fićinu terapiju, ma gde god ona bila.

(Telegraf.rs/Dobričke.com)