Streljati! Taj izrod ljudski, koji se usudio da digne ruku na prvog srpskog kralja posle Kosova

Do sredine 19. veka u Srbiji nije bilo standardnog načina za streljanje osuđenih na smrt. Smrtne kazne streljanjem su izvršavane prema prilikama i prema sklonostima lokalnih starešina i policajaca nadležnih za izvršenje sudske presude.

Ponekad je u osuđenika ispaljivan samo jedan metak iz puške ili revolvera, ali je češće formiran vod policajaca naoružanih puškama, koji su po komandi pucali u osuđenika, obično vezanog za drvo ili kolac. U svakom slučaju, ako osuđenik ne bi izdahnuo od prvog metka ili plotuna, streljanje se ponavljalo sve dok ne nastupi smrt.

Preporučujemo

Dragoljub Bojović na gubilištu u okolini Valjeva 1925. godine Foto: Arhiva Politike

"Jedan neobičan telegram dobila je sinoć valjevska pošta da ga otkuca za Topolu. Veliki tabak hartije po kome je neuka ruka pisaljkom ispisala krupnim slovima: „Vaše Kraljevsko Veličanstvo. Molim da mi život poklonite, jer mi Vi Vaše Veličanstvo samo možete dati život. Najpokornije i najponiznije moli na kolenima Dragoljub Bojović osuđeni na smrt“, navodi se u tekstu Politike od 27. maja 1925. godine.

Bojović je osuđen na smrt streljanjem. Bio je oglašeni hajduk iz Loznja, srez takovski, okurug rudnički. Imao je samo 21. godinu kada je osuđen na smrt. Bio je pismen, neženja, ali i osuđivan za više dela.

Konačno od 1858. godine, postupak streljanja se standardizuje i ne menja se više sve do 1929. godine, kada je u Jugoslaviji, uključujući Srbiju, streljanje zamenjeno vešanjem kao jedinim načinom izvršenja smrtne kazne. Smrtnu kaznu izvršava grupa policajaca, čiji broj varira od tri do deset. Pogubljenja se vrše javno, na prometnom mestu, obično na raskršću, kraj puta, ili na kakvoj seoskoj utrini.

Knez Mihailo Obrenović. Foto: Wikipedia

Danas omiljeni srpski knez, a u svoje vreme ne tako voljen prosvećeni apsolutista, uprkos tome što je bio prosvetitelj i donosilac renesanse, Mihailo M. Obrenović III ubijen je u Košutnjaku 29. maja 1868. (po novom kalendaru 10. juna) kada se izvezao u šetnju sa Katarinom i Ankom Konstantinović i Tomanijom Obrenović.

Zaverenici, braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić ubili su kneza i njegovu sestru Anku, kod su Katarina Konstantinović i Svetozar Garašanin, Mihailov ađutant, ranjeni. Knez je sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi, a ubice osuđene na smrtnu kaznu.

Atentat na kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku 1868. Foto: Wikipedia/V. Katsler

Pogubljenju atentatora na kneza Mihaila, na Karaburmi 1869, prisustvovalo je 10.000 posmatrača. Osuđenik dolazi na gubilište u pratnji policije, činovnika koji rukovodi izvršenjem smrtne kazne, sveštenika i lekara. Činovnik javno čita presudu, što može da potraje pola sata i više. Po zakonu, pogubljenju obavezno prisustvuju i dva predstavnika lokalne zajednice, u svojstvu zvaničnih svedoka.

Sveštenik čita odgovarajuću molitvu i nudi osuđenome da poljubi krst, odnosno vrši drugi obred ako osuđenik ne pripada hrišćanskoj veri. U ovom trenutku se osuđenom daje prilika da kaže šta ima – on ponekad govori da se kaje i upozorava prisutne da ne krenu njegovim putem, a ponekad ističe da je nevin i da su sud i policija krivi za njegovu sudbinu. Ako osuđenik to traži, dozvoljava mu se da popuši poslednju cigaretu i popije čašu žestokog pića.

Nekadašnja zgrada Prekog suda u Beogradu Foto: Policijski glasnik

Zatim se osuđenik spušta u grob i vezuje za kolac, a preko očiju mu se stavlja povez – ako on to izričito zahteva, ponekad se odustaje od vezivanja očiju. Streljački vod stoji iznad, na ivici groba, i na komandu ispaljuje plotun na osuđenog. Ako je potrebno, plotuni se ponavljaju sve dok lekar ne konstatuje da je nastupila smrt, a često se događa da, posle neuspešnog plotuna, komandir voda dokrajči osuđenika revolverskim metkom iz neposredne blizine.

Nekadašnja sudnica Prekog suda u Beogradu Foto: Policijski glasnik

Policajci silaze u raku i odvezuju osuđenika, čije telo pada u raku. U tom trenutku, gledaoci se bore da dođu do suvenira, kao što su komadi konopca kojima je osuđenik bio vezan za kolac i podmetači (krpe) koje je nosio na nogama ispod okova, jer se verovalo da ti predmeti imaju magijsku moć. Ponekad, naročito na selu, praznoverni gledaoci obavljaju i određene magijske radnje.

Policajci se trude da što pre zatrpaju grob, na koji se potom ne stavlja nikakvo obeležje. Izuzetno, porodici se može dozvoliti da kasnije otkopa leš i sahrani ga na groblju, u skladu s verskim običajima.

Kralj Milan Obrenović. Foto: Wikipedia/Lumen roma

Dana 24. juna 1898. Stevan Đura Knežević izvršio je atentat na kralja Milana Obrenovića. Knežević je u Knez Mihailovoj ulici pucao na Milana, a bio je priprost i glup čovek, bez ikakvog političkog ili ličnog motiva da ubije bivšeg kralja. Zapravo, atentat je organizovala ruska tajna obaveštajna služba.

Đura Knežević pred streljanje posle atentata na kralja Milana Foto: Policijski glasnik

Nakon ovog atentata u Srbiji je uveden Preki sud, a Đura Knežević je streljan na Karaburmi.

„Atentatora Stevana Đuru Kneževića, koji je bio predmet tolikog gnušanja i preziranja, nestalo je s lica zemljinog. Taj izrod ljudski, koji se usudio da u srpskoj prestonici digne ruku na prvog srpskog kralja posle Kosova. Taj nesrećnik, koji je hteo da u crno zavije Srbiju i ceo srpski narod, streljan je 13. tekućeg meseca, u četrdesetom minutu po podne, na Karaburmi, u prisustvu nekoliko hiljada beogradskih stanovnika“, navedeno je u Glasniku.

Đura Knežević pred streljanje posle atentata na kralja Milana Foto: Policijski glasnik

Na atentatora je izbačeno sedam pušaka.

U većim gradovima, u kojima se češće izvršavaju smrtne kazne, za tu svrhu se određuje neka pusta ledina na periferiji. U Beogradu je do 1903. godine to bila Karaburma, pa se zato za rđave ljude i nevaljalu decu govorilo: "Završiće taj na Karaburmi!"

Đura Knežević zavezan za kolac i spušten u raku pred streljanje Foto: Policijski glasnik

Na mestu pogubljenja se dan ranije iskopa grob, a u čelo groba se pobije kolac. Na dan pogubljenja, koje se obično odigrava ujutro ili prepodne, na tom mestu se okuplja publika, obično više stotina ili hiljada ljudi, žena i dece.

Od 1944. do 1959. godine, zakon je propisivao dva ravnopravna načina izvršenja: streljanje ili vešanje, a sud je svojom presudom u svakom pojedinačnom slučaju odlučivao koji će se od ta dva načina primeniti. Vešanje je smatrano težim oblikom smrtne kazne i ređe je korišćeno.

U prvim godinama, otprilike do proleća 1947, pojedina pogubljenja (kako streljanjem tako i vešanjem) bila su javna, obično kada se radilo o teškim ratnim zločincima. Postupak egzekucije nije bio bliže propisan. Do 1946. godine, veliku većinu smrtnih kazni su izricali vojni sudovi, a izvršavali su je vojnici. Ponekad je to činio samo jedan vojnik, revolverom ili puškom, ali češće je korišćen vod vojnika koji su na osuđenog pucali plotunom.

NARODNA MILICIJA UBIJALA PO STANICAMA I PODRUMIMA

Presude civilnih sudova izvršavali su pripadnici policije (ona se u to vreme zvala narodna milicija). Civilni sudovi nisu imali nikakvu nadležnost u pogledu izvršenja kazni i sve što je trebalo obavljala je policija. Sve što se ticalo smrtne kazne bilo je obavijeno velom tajnosti. Pogubljenja su bila sasvim neformalna i ponekad su se odigravala u podrumima ili kancelarijama zatvora i policijskih stanica. Ponekad je smrtna kazna izvršavana jednim metkom u potiljak, a ponekad je osuđeni stavljan pred streljački stroj. Leš je sahranjivan u strogoj tajnosti, a porodici nije saopštavano gde se grob nalazi.

Posle 1959. godine, postupak streljanja je donekle standardizovan i ostao je manje-više nepromenjen do kraja. Smrtne kazne se izvršavaju po pravilu na otvorenom prostoru izvan naselja, u zoru. Streljački vod je činilo osam ili više policajaca, od kojih je polovina dobijala puške s bojevom municijom, a polovina sa ćorcima.

Dragoljub Gutić, od oca Milana, rođen 1938. godine, neženjen, osuđivan, student I godine Ekonomskog fakulteta streljan je 27. oktobra 1969. godine u Okružnom zatvoru u Beogradu (popularni Centralni zatvor).

Dragoljub Gutića sprovode u sud na čitanje presude Foto: Policijski glasnik

Gutić je osuđen zbog ubistva taksiste Tiosava Jankovića i razbojnički napad na kurira Robnih kuća Beograd, kojeg je ranio i oteo novac. Vrhovni sud Jugoslavije držao javnu sednicu 19.12.1968, većem predsedavao Božidar Kraus gde je žalba odbijena.

Raspodela pušaka se vršila tako da se ne zna ko ima kakvu municiju, tako da je, bar u teoriji, svaki pojedini policajac mogao da misli da nije baš on ispalio bojev metak – u praksi su, naravno, oni to znali, jer svaki iskusan strelac zna, po trzaju puške i dimu, da li je ispalio ćorak. Ponekad su streljanja vršena u zatvorenom prostoru, obično zatvorskom podrumu, što se pravdalo potrebama bezbednosti.

Od 1961. godine, sud dobija sve važniju ulogu u postupku izvršenja smrtne kazne, da bi od 1970-ih sud u celosti upravljao postupkom, a policija je samo stavljala na raspolaganje streljački vod. Vlasti su sahranjivale tela pogubljenih u tajnosti, obično u neobeležen grob na lokalnom groblju. Posle 1971. godine, rodbina je obaveštavana o mestu sahrane i dopuštano joj je da grob obeleži i stara se o njemu.

Nastaviće se...

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(Priredio: I. Č./Telegraf.rs)