Nabijanje na kolac - slučaj đakona Avakuma: "Blago tome ko ranije umre, omanje je muke i grijeha"

Nabijanje na kolac bio je čest način izvršenja smrtne kazne u Turskoj, naročito od 15. veka. Istorijski veran opis nabijanja na kolac u tadašnjoj turskoj provinciji Bosni oko 1570. godine dao je nobelovac Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija:

Ivo Andić verno je opisao kako su se osuđenici nabijali na kolac Foto: Arhivska fotografija

Preporučujemo

"Seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan (dželat) je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo.

Foto: Crtež Pitera Mundija, oko 1620. godine, tadašnji Carigrad

Čim je to svršio, skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Posle svakog drugog udarca odlazio je do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao.

Turci nabijaju na kolac igumana Pajsija i njegovog đakona Avakuma 30. decembra 1814. posle Hadži Prodanove bune Foto: Slika Nikole Milojevića, Istorijski muzej Srbije

Posle Hadži Prodanove bune, Turci su u Beogradu nabili na kolac blizu dve stotine buntovnika i drugih osumnjičenih. Prema opisu jednog savremenika, "od Tašmajdana do Stambol-kapije, s obe strane puta stoji parada od ljudi na kolje nabijenih imade ji 60 ili 70 mnoge su psi odozdo izjeli, dokle su mogli dohvatiti". Dželati su namerno koristili kraće kočeve, tek toliko da se žrtva ne može osloniti nogama na zemlju, a da je psi mogu domašiti. Među prvima je nabijen na kolac iguman trnavski Pajsije, njegov đakon Avakum sa još 35 ljudi.

Buna je propala, a glavni među pobunjenima su stradali kao što su deset godina ranije, knezovi posečeni, tada da bi se ustanak predupredio.

Među preostalim zatvorenicima koje je čekala ista sudbina bili su iguman Genadije sa sinom Stojanom i mladi đakon Avakum. Njih trojica su još 1809. prebegli iz Bosne u Trnavu, nakon što je pobuna Srba u Potkozarju ugušena.

Đakon Avakum Foto: Ikona iz Hrama arhiđakona Stefana

Turci su im ponudili da pređu u islam i spasu glave. Iguman Genadije je pristao da bi sačuvao svoju i sinovljevu glavu. On je postao Musa Salija, a njegov sin Stojan je prozvao Redžepom.

Kada su isto upitali Avakuma, on je odvratio:

"Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; A sud strašni čeka i vas Turke, Pa vi čin'te što je vama drago! A skoro će Turci dolijati, Bog je svedok i njegova pravda."

Poslednji pokušaj da ga nagovori da primi muhamedansku veru i spasi život učinila je Avakumova majka, kumeći ga mlekom koji ga je zadojila da ne gine. Ni to nije vredelo. Turci su potom namestili kolac na koji su hteli da ga nabiju, i tada mu, po poslednji put, nudeći da promeni veru.

"Umiru li Turci nekad?", upitao je Avakum. Dobio je potvrdan odgovor od jednog među njima.

Na to im je rekao: "Blago tome ko ranije umre, omanje je muke i grijeha!" i stoički prihvatio kaznu. Čim je za to čuo, Sulejman paša Skopljak, starešina za Beogradski pašaluk, naredio je da ga ubiju brzo, da mu skrate muke. Iz divljenja i poštovanja.

Za vreme Karađorđeve vladavine (1804-1813), jedan lokalni knez, Mićo iz Badanje, pozvao je neke hajduke da se predaju i obećao im poštedeti život, ali ih je potom nabio na kolje. Nema pouzdanih dokaza da je ova kazna primenjivana u Srbiji posle 1815.

MESTA POGUBLJENJA

Uobičajeno je bilo da se prestupnik kažnjava što bliže mestu gde je učinio prestup: u varoši, kraj puta ili na raskršću blizu sela. Ali, ponekad je ubica ubijan na grobu ubijenog, čime se žrtvi i njenim srodnicima davalo najpotpunije zadovoljenje. Smatralo se da je žrtva na taj način "osvećena".

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego što će Turci zauvek otići da se više nikada ne vrate. Foto: Wikimedia Commons/skyscrapercity.com

Kada je u Mionici uhvaćen Janko Kalajdžija, ubica Luke Nikolića, lokalne vlasti pitaju Miloša da li da ga "umorimo među narodom u Valjevu ili na (Lukinom) grobu?" Presuda kragujevačkog suda iz 1825. glasi: "Rešili smo da ubilac Marko Petković na grobu ubijenog Ivana Đorđevića ubijen i za primer pročima obešen bude". Jatak se ima obesiti pred sopstvenom kućom i ostaviti tako "dok sam trup ne spadne".

Nabijanje na kolac zavernika posle Hadži-Prodanove bune Slika: Narodni muzej Čačak

Pogubljenja su uvek bila javna. Od ovog pravila je moglo biti izuzetaka, ali vrhovni sud, odnosno Miloš Obrenović, na njih nije rado gledao. U jednom uputstvu Suda opštenarodnog srpskog iz 1833, postupak je regulisan ovako:

"Ubuduće da se apsenik ne pogubi odmah bez ičijeg znanja, čim se iz apsa za to povede i na mesto pogubljenja dovede no da se blizu određenog mesta pogubljenja, u jednoj za to određenoj sobi ili kući u teškom okovu i pod tvrdom stražom pred pogubljenje najmanje 24 sata zadrži i da se okolnom narodu obznani, da se i gde se on nalazi, pa za to vreme, dokle god se osuđeni radi ugleda zadržava, slobodno mu je i da jede i da pije i prašta se s narodom, koji mu bude dolazio. Pre nego što se osuđeni na mesto pogubljenja povede, valja nadležni paroh da ga pričesti i ispovedi".

Miloš Obrenović uglavnom je tražio da se osuđenici ubiju na istom mestu gde su počinili zločin Foto: Wikimedia

Dosta se polagalo na to da ubica bude ubijen na isti način na koji je on ubio svoju žrtvu, što je omogućavalo potencijalno bezbrojne načine izvršenja smrtne kazne. Tako Miloš naređuje 1822. godine da nekog ubicu odvedu "na ono isto mesto, gde je on ubio onog Branka, i tu da ga biju sekirom donde dok ne umre".

U Srbiji se, uprkos strogosti Miloševe vlasti, dugo zadržao plemenski običaj da optuženi, kada ide pred sud, priziva svoje saplemenike u pomoć. Miloš traži od knezova Požarevačke nahije da se potrude "svakim vozmožnim načinom iztrebiti ovaj protivni običaj, što tamo imade kad se koji u sud pozove, a on poviče: hajde svetu, hajde vilajetu, da bi ga tamo opravdali. I tako pođe gomila s njim, s kojom se i sam sud čudi šta će raditi".

KUMRIJA I LJUBAVNIK JOVAN

Ovakve gomile okupljale su se i prilikom izvršenja smrtne kazne i ponekad su umele da uzmu stvar u svoje ruke, kao što se dogodilo 1830. godine u selu Boževcu kod Požarevca. Seljanina Raku Ristića su ubili njegova žena Kumrija i Kumrijin ljubavnik Jovan. Oboje su bili osuđeni na smrt i posthumno izlaganje na točku, ali je Miloš zatim pomilovao Kumriju, kao majku šestoro dece.

Knez Milovan Kukić, koji je rukovodio izvršenjem kazne, naredio je da se pred okupljenim narodom pročitaju presuda i "pismeno izrađena visočajša milost s blagopromotrenijem nad šestima nejakima ostavšima siročićima". Zatim je otišao na mesto gde je Raka ubijen da pripremi šta treba za pogubljenje Jovanovo. Ali, izveštava Kukić Miloša: "Dok sam ja nastavljao ondi da se stvar svrši u jedanput dotrči k meni kmet, uvati me za rame vičući: ’kneže, eno ubiše žene ženu’, tj. Kumriju".

Stambol-kapija označena je rimskim brojem III Grafika: Aleksandar Deroko - Plan Beograda po Emilijanu Josimoviću iz 1867.

Kukić potrči tamo i ugleda kako "žene seoske voobšte i prigotovljenim kod sebe kamenjem skupile se i ubijaju Kumriju koja već rasprostrla se na zemlji". On odmah počne "ukoravati i rasterivati one skupljene ženetine", ali utom "neki Živko ovdašnji potegne iza mene kolac, pa onako rasprostrtu Kumriju po glavi tresne ju, a kad Živko tako učini za njim pak cela ona gomila ljudi s čim je koji dovatiti mogao onako je svaki i udarao po ubijenoj već Kumriji". Knez je bezuspešno pokušao da umiri "onu gomilu raspaljenih ljudi", ali "od jedne strane zapade i mene kolac po glavi", pa je našao za mudrije da pobegne s lica mesta.

Kada je kretao iz Boževca, pristigne ga "ona gomila seljaka, k meni vičući i pitajući: ’Šta ćemo sad s Kumrijom, oćemo li je zakopati ili ćemo je na kolo?’, a ja odgovorim im: ’Kad me niste poslušali pre ni sad me ne pitajte’“. Selo se ubrzo otreznilo i molilo Miloša za oproštaj, donoseći ponude u požarevački konak, ali im je rečeno da je dovoljna milost to što će vlast kazniti samo kolovođe, a selo neće potpuno nego tek delimično raseliti.

Nastaviće se...

VIDEO: Zatvorenik broj 46984 je jedini Srbin koji čeka smrtnu kaznu u Americi

(Priredio: I. Č./Telegraf.rs)