Kako je rakija iz Picmale spasila 2 života: Miro i Žiko ostali su bez plate, ali su celog života blagosiljali tih nekoliko čašica

Nikada žene nisu bile srećne kada bi im muževe mrtve pijane donosili kući iz kafane. Nikada, osim uoči Drugog svetskog rata, u kraljevačkoj Picmali, kada je ljuta rakija doslovno spasila živu glavu dvojice očeva i muževa.

Pre Drugog svetskog rata, u naselju Picmala u Kraljevu živeli su obični ljudi, mahom radnici Fabrike vagona, aviona i železničari. Među železničarima: Žiko i Miro. Ljudine! Obojica su imali dobre žene, domaćice, i mnogo dece, muške i ženske. Njihove kuće su bile kao jedna. Domaćice su jedna drugu zvale "kono" i obavezno ispijale prvu jutarnju kafu kad isprate muževe na posao. Zajmile su jedna od druge kad šta zatreba, bez obaveze vraćanja, piše portal Krug.

Preporučujemo

Jednog naizgled običnog oktobarskog dana 1941. godine, Miro i Žiko nisu bili u smeni, ali pođoše zajedno na posao, da prime platu. Kako izađoše iz svoje ulice, sačeka ih sa desne strane kafana "Orjent". Žiko pozva komšiju da svrate na po jednu, no Miro se nećkao. Nema ni dinara u džepu, pa veli:

Jedna po jedna... Foto: Telegraf

- D’ idemo d’ uzmemo platu, pa onda da svratimo na po dve-tri.

- Ajde komšo, nemo’ da si baksuz! Popićemo po jednu na crtu, pa kad zemamo platu, vratimo se da nastavimo i platimo.’

Žiko je bio toliko uporan da Miro posustade, te odoše u "Orjent" na jutarnju rakiju. Jedna se pretvorila u drugu, druga u treću i tako redom. Kada su se toliko ponapijali, ne odoše po plate, već ih doneše kući, mrtve pijane. Žene s pravom pobesnele. Padoše tu grdnje, prebacivanja, poneka psovka, a obojica u glas rekoše:

- Šta besnite, plata neće pobeći! Sutra, Bože zdravlja!

NEMA PLATE. ALI NI FABRIKE

Sutradan, obojicu sa kolutovima krompira vezanih krpom na čelu, sačekala je strašna vest. Nemci su zatvorili mnogo radnika u krug fabrike. Uskoro su saznali da su streljali ljude, iste one radnike koje su dan pre našli u krugu fabrike.

Nemci su streljali radnike Foto: Arhivska fotografija

Od tada Miro i Žiko nisu više sedeli, mezetili, pili i pevali u tople letnje večeri. Često su sedeli u dvorištima, pušili i ćutali. A porodice su i dalje bile k’o jedna. Živelo se teško, često gladovalo, snalazilo se, a deca… rasla.

Kada je prošao rat, stigle su one obične brige. Beznačajne u krvoproliću, ali velike u miru. Nema se para, deca rastu i prave probleme. U tim svakodnevnim neprilikama, dešavalo se da Miro preko ograde vikne Žiki:

- I kud te poslušah za onu rakištinu u "Orjentu"? Da te nisam poslušao, lepo bi me ubili k’o čoveka! A ne da se ovako mučim i crkavam k’o pas! J…la te rakiština!

Žiko samo ćuti, puši i smeška se.

Vreme je prolazilo, živelo se malo bolje, a u letnje noći se, kao i pre, mezetilo, rakijalo i pevalo. A sinovi i ćerke - stasali za ženidbu i udaju.

Prvi je Miro oženio sina. Svadba u dvorištu, rođaci i komšije veseli, pevaju, kolo igra. Žene trče, iznose posluženje, piće, kolače… Svirci sviraju, a Miru, onako podnapitom, puno srce. U jednom trenutku zagrli Žika i prošaputa mu:

- Komšo, do neba ti hvala za onu rakištinu u Orjentu! Da ne bi tebe ovu sreću ne bih dočekao! Nek ti Bog da sve najbolje u životu!

Za godinu dana od tada, Miro dobi unuka! Tek je tu bilo veselja. A kad dođe vreme, dete, krišom krstiše u crkvi, i nadenuše mu ime Živorad, po kumu - komšiji Žiki, koji je sa Mirom do kraja života voleo da ode na po jednu u kafanu Orjent.

(Telegraf.rs/Portal krug, Biljana Konstantinović)