Sve o zaboravljenoj Bici na Paštriku: Pakao kao na Košarama, mesto gde je 549. motorizovana brigada herojski razbila OVK i NATO

Pripadnici Vojske Jugoslavije tokom Rata na Kosovu. Foto: Profimedia/AFP

Bez pompe i maltene ispod medijskog radara, počeo je 22. aprila 1996. godine Rat na Kosovu i Metohiji, kada su naoružane jedinice tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) izvršile prvu veću sinhronizovanu akciju serijom napada u Dečanima, Štimlju, kod Kosovske Mitrovice i Peći, kada je poginulo pet lica a četiri bila ranjena. Dve godine docnije ovo sporadično i mestimično delovanje slabo povezanih terorističkih grupa preraslo je u opštu oružanu pobunu albanskog življa koju su podržale zapadne obaveštajne službe i vojske te albanska armija. Nasilni pokušaji prelaska granice postali su sve češći, a značaj karaula „Košare“ i „Gorožup“ sve veći.

Preporučujemo

S početkom NATO bombardovanja je rat ušao u finalnu fazu, a pomenute karaule postale ključne tačke kopnene odbrane Savezne Republike Jugoslavije. Planina Paštrik, na kojoj se nalazila karaula „Gorožup“ koja je napadana još od leta prethodne godine, postaje krajem bombardovanja — s propašću ofanzive na Košarama (gde se nalazila veličanstvena 125. motorizovana brigada) i pod pretnjom potpune likvidacije OVK na teritoriji pokrajine — nova meta albanskih separatista i njihovih mentora. Cilj im je sada bio da u ovom rejonu razbiju Vojsku Jugoslavije, ovladaju visovima i izvrše proboj dolinom Belog Drima, čime bi otvorili koridor za prodor OVK i NATO snaga u Metohiju i presekli nam komunikacije na liniji Peć—Prizren.

Na ovom teško prohodnom planinskom terenu, sa liticama i gustim šumama, smeštena je bila naša slavna 549. motorizovana brigada sa komandom u Prizrenu, kao i delovi 243. motorizovane brigade, 72. specijalne brigade i Samostalne izviđačko-diverzantske jedinice. Za protivvazdušnu odbranu bio je zadužen 52. laki artiljerijsko-raketni puk, a neposredno na samoj granici nalazile su se jedinice 53. graničnog bataljona. Prisutan je bio i izvestan broj ruskih dobrovoljaca. Na početku bitke naših je bilo svega 450 boraca, ali je do kraja bitke taj broj narastao na oko 1.000.

Opšti prikaz Bitke na Paštriku koja se vodila tokom poslednje dve nedelje bombardovanja. Velika strela: pravac kopnene invazije OVK uz dolinu Belog Drima, kojom je trebalo otvoriti koridor za prodor u Metohiju. Manje strele: pravac vazdušnih napada na položaje 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije koja je branila prolaz na planini Paštrik. Foto: Wikimedia Commons/Aleksej fon Grozni

Neprijatelj je bio višestruko brojniji što se tiče kopnenih trupa, i beskrajno silniji što se tiče vazdušnih snaga koje su im pružale podršku. Sama OVK brojala je na tom prostoru oko 10.000 boraca, a prisutni su bili i elementi 2. pešadijske divizije albanske vojske (oko 5.000 ljudi) koji su učestvovali u samoj invaziji; albanska vojska je pružala i logističku i artiljerijsku podršku, dok su njeni tenkovi razmešteni duž granice neposredno pred početak NATO agresije.

Kopnene snage NATO alijanse brojale su oko 12.000 vojnika na teritoriji Republike Albanije, dok je njihova avijacija imala u svom sastavu 24 helikoptera tipa AH-64 Apač, 22 transportna helikoptera tipa UH-60 Blek houk, borbene avione tipa A-10 tanderbolt dizajnirane za blisku podršku kopnenim snagama, bombardere B-1 i B-52 te lovce F-16 Fajting falkon i F/A-18 Hornet. Takođe, imali su i 30 tenkova, 27 višecevnih bacača raketa tipa M-270, kao i druga artiljerijska oruđa.

Udarna operativna grupa „Jastreb“ (sa štabom kod mesta Kcire blizu granice) brojala je oko 5.100 NATO boraca, i imala u svom sastavu „apače“ i „blek-houke“, kao i norveške timove komandosa i specijalnih jedinica. CIA je iz svog centra u Kukešu održavala vezu te vršila kontrolu, obuku i navođenje, a obezbeđivao ju je britanski SAS koji se kasnije direktno uključio u kopnene operacije. Na tlu Makedonije NATO je imao oko 17.000 vojnika, 157 tenkova, 300 borbenih vozila i 84 artiljerijska oruđa, s tim što je plan predviđao da se te jedinice uključe tek posle otvaranja koridora u rejonu Paštrika.

Premda je, dakle, borbi tu bilo i ranije, sama Bitka na Paštriku (odnosno Operacija „Strela“) počela je 26. maja, nešto više od dve nedelje pre kraja bombardovanja, u ranu zoru, na pravcu Gorožup—Planeja (selo na padinama planine). U 5 časova oko 1.000 pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova izvelo je približavanje i podilaženje položajima na kojima se nalazilo oko 200 pripadnika 549. motorizovane brigade; u rejonu je bilo još oko 250 naših momaka, ali u patrolama, izviđanju i dubinskom obezbeđenju granice.

Detaljni prikaz Bitke na Paštriku krajem maja i početkom juna 1999. godine. Plan je bio da se OVK probije uz dolinu Belog Drima i izvrši prodor u Metohiju. Plan nije uspeo. Isprečila se naša 549. motorizovana brigada koja je zbog toga odlikovana Ordenom narodnog heroja. Foto: Wikimedia Commons/Aleksej fon Grozni

Prvi na udaru bili su delovi 1. motorizovanog bataljona, koji je, uprkos faktoru iznenađenja, uz podršku naše artiljerije (minobacača 60 i 82 mm, potom i haubica kalibra 122 i 152 mm, kao i dve baterije višecevnog bacača raketa M-77 Oganj kalibra 128 mm koje su dejstvovale iz pozadine) odbio teroriste i vratio ih na početne položaje, to jest prinudio na povlačenje na teritoriju Republike Albanije. Sa iste je kao odgovor stigla baražna vatra po dubini terena sa ciljem uništenja naših jedinica za koje nisu znali gde se nalaze, pošto su dejstvovale sa 14 skrivenih lokacija koje su dinamično menjane sve vreme (pošto bi baterija ispalila borbeni komplet, brzo se premeštala na drugo mesto).

Posle početnog neuspeha, naizmenično sa albanskom artiljerijom počela je da dejstvuje i NATO avijacija, koja je nadletala i tražila naše artiljerijske položaje, vozila, bunkere. Negde pred kraj jednočasovne vatrene pripreme OVK, koja je počela u popodnevnim satima, naša artiljerija „poklopila“ je albansku i pojačala dejstvo; napadi su tada krenuli u talasima, ali se spustio mrak i borbe su prestale na nekoliko sati.

Slavoljub je heroj sa karaule Gorožup i jedini preživeli iz kamiona smrti: Nas je bilo 38, a njih 2.000, gledali smo ih kako idu ka nama kao mravi

Posle ponoći došlo je do nove artiljerijske pripreme albanskih baterija, po našim praznim rezervnim položajima, da bi zatim usledio novi pešadijski napad. Ovoga puta su umesto otvorenog napada počeli da podilaze našim položajima i da se ukopavaju po grupama na oko 50 metara od naše prve linije. Išli su na to da otkriju naše položaje provokativnom vatrom po desnom krilu, ali naši nisu odgovarali, delom zbog promišljene taktike a delom zbog nedostatka municije i minskih polja kojima smo načičkali čitav prostor. Na tom položaju se u tom trenutku nalazilo 59 vojnika i pet starešina.

Pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Kosova tokom rata. Foto: Profimedia/AFP

Ali ubrzo je došlo do napada na koji se moralo odgovoriti, i teroristi su bivali sve bliži i bliži. Kada se razdaljina smanjila na samo par desetina metara, komandir, stariji vodnik Žarko Petrović, naredio je masovno dejstvovanje sačuvanim ručnim bombama. Slabo obučeni, neiskusni, nevični, teroristi su se dali u panično povlačenje i trpeli velike gubitke (sa naše strane niko nije poginuo). Časovnik je otkucao 3 sata i 40 minuta. Dejstva su prekinuta, ali su na isti način i još većim intenzitetom nastavljena tokom dana, kao i narednih dana. 29. maja NATO avijacija imala je samo u rejonu Paštrika čak 150 letova!

Ali tih dana NATO generali su počeli da razmatraju i mogućnost uvođenja sopstvenih trupa u borbu jer im je postajalo sve jasnije da Oslobodilačka vojska Kosova ništa nije u stanju da „oslobodi“. 30. maja uveli su u borbu dva bombardera B-52 koja su dejstvovala po selu Planeja, a potom, nakon širokog zaokreta iznad Metohije, izručili i ostatak tovara na naše položaje. Tom prilikom poginuo je jedan borac Vojske Jugoslavije, a ranjeno dvadeset. Odmah zatim počeo je novi nalet OVK, ali 400 terorista i pored haosa izazvanog vazdušnim napadom nije uspelo da probije našu odbranu.

Dana 31. maja bilo je najteže pošto je tada ponovo krenulo 1.000 terorista, ali u daleko rđavijoj situaciji za naše momke. S manjkom hrane i municije, iscrpljeni zbog neprestanih borbi, pod najžešćim udarcima avijacije i artiljerije do tada, bili su osuđeni na propast. Ali nisu propali. Na liniji Drim—Binaj gde je OVK imala neposrednu podršku iz vazduha, agresor je dobrim delom odbijen, posle teške bliske borbe u kojoj je stradao mnogi terorista a 30 naših vojnika bilo ranjeno.

Ali baš tu kod Binaja, pripadnici tzv. OVK uspeli su da se ukline u borbeni raspored snaga VJ, dok su albanski minobacači poklopili komandno mesto 1. motorizovanog bataljona a avijacija pokrila našu prvu liniju odbrane i onemogućila artiljerijsku podršku. Samo zahvaljujući tome su manje grupe terorista uspele da se neprimećeno provuku između naših redova, duboko ukline i zauzmu pojedine vrhove Paštrika.

Slavoljub Mitić kao vojnik na Paštriku. Foto: Telegraf.rs

Potpukovnik Boško Lemić, načelnik artiljerijsko-raketnih jedinica 549. motorizovane brigade, prkosno je poginuo sa četiri vojnika prilikom napada NATO avijacije na njihov artiljerijski položaj sa kojeg nisu hteli da prestanu da pružaju podršku saborcima na prvoj liniji. Kada je taj nalet prošao, ostale artiljerijske jedinice promenile su pozicije i uzvratile paljbu. Stigla je i podrška minobacača kalibra 82 mm sa položaja kod karaule „Vrbnica“, a u borbu je iz rezerve zbog ozbiljnosti situacije ubačena i jedna četa vojne policije. Tada je krenuo naš kontranapad usled kojeg su se teroristi rasuli i bili odbačeni. Uveče su dejstva prestala, pa su obe izmorene strane mogle da predahnu.

1. juna specijalne jedinice u sastavu slavne 549-te dobile su naređenje da povrate izgubljene vrhove Paštrika, ali bez pomoći artiljerije to se nije moglo izvesti. Niti je to NATO smeo da dozvoli, jer su im za pozitivan ishod bitke ti položaji bili ključni. Međutim, nakon dva dana teških borbi, ofanziva je počela da posustaje, i bitka je narednih dana prošla u čarkama, što je našima dalo vremena i prostora za popunu ljudstva, opreme, naoružanja i municije.

Slavoljub je heroj sa karaule Gorožup i jedini preživeli iz kamiona smrti: Nas je bilo 38, a njih 2.000, gledali smo ih kako idu ka nama kao mravi

5. juna je došlo do poslednjeg velikog kopnenog i vazdušnog napada, ali ni on nije prošao. Koridor nije otvoren, cilj nije ispunjen, Vojska Jugoslavije je pobedila. Tačnije, pobedila je 549. motorizovana brigada pod komandom generala Božidara Delića, zbog čega je već 16. juna postala prva jedinica VJ odlikovana Ordenom narodnog heroja.

Prema tome, bitka je našom pobedom završena 10. juna, istoga dana kada je rat završen... Kako? Niko više ne zna da kaže. Pobedom svakako ne; reći „porazom“ opet nije adekvatno, ne zato što je teško priznati poraz već zato što vojska nije poražena, nego samo državna politika. Što se tiče ukupnih gubitaka tokom Bitke na Paštriku, sa naše strane bilo je 25 poginulih i 126 ranjenih. Neprijatelj je, prema našim izvorima, imao 1.400 mrtvih i 500 ranjenih, dok albanski izvori govore o 800 do 1.000 mrtvih.

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(P. L.)