Pitali smo ljude šta misle o proslavi 5,10 ili 20 godina mature i da li idu na nju: Ova pitanja o životu vas izluđuju, a "prozivka" je najdramatičniji trenutak

Maj je tradicionalno mesec kada se proslavljaju godišnjice mature. Nekima pomisao na ponovno okupljanje sa odeljenjem iz srednje škole izaziva leptiriće u stomaku i prijatno iščekivanje, a ima i onih koji sebi kažu da im tako nešto ne treba u životu i ne bi se tamo pojavili ni za živu glavu. Pogotovo im se, rekli su nam neki, ne sviđa prozivka razrednog starešine i trenutak kada o sebi morate da ispričate novosti. Gde ste bili prethodnih godina, šta ste radili, koliko dece izrodili...

Mnogima je baš to razlog da ne odu, jer ne žele da drugi pomisle da možda nisu ništa uradili za to vreme. Možda misle da će neko da ih osuđuje, smatra ih neuspešnim... Oni s decom ponosno će pokazivati njihove slike, oni s karijerom izazivaće zavist fotografijama iz udaljenih svetskih destinacija...

Preporučujemo

Dragana Jovanović je među onima koji nisu otišli na proslavu svoje mature. Kako kaže, ostala je u kontaktu sa svim ljudima sa kojima je želela da ostane, a ostale i ne mora da vidi.

- Moje odeljenje nije bilo složno, bile je nekoliko grupica koje su se družile i ne vidim razlog zašto bih otišla da vidim sve te ljude. One s kojima sam se tada družila, viđam i dalje. Ili se čujemo - kaže Dragana. - Završila sam fakultet, udata sam, imam dobar posao, tako da nijedan razlog tog tipa nije u pitanju, već činjenica da se nisam družila sa svima.

Ljudi vole da se sećaju zajedničkih, prijatnih događaja, Foto: Pixabay

Kako kaže Dragana, gotovo svi iz njenog odeljenja su u vajber grupi formiranoj za potrebe proslave istog trenutka kada su dodati, počeli da menjaju profilne slike, pa umesto dotadašnjih zamenili slikama sa venčanja. Valjda da pokažu kako su venčanjem uspeli u životu, misli Dragana.

SAMO IZ RADOZNALOSTI

Sa njom se slaže i Jelena, koja je još devedesetih završila Srednju hemijsko-tehnološku školu na Banovom Brdu. Ona kaže da bi na proslavu male mature otišla bilo kada i bilo gde, ali na proslavu srednjoškolske mature, ne bi.

- Ljude iz osnovne škole viđam i danas, doduše retko, ali kada ih vidim, kao da sam srela rod najrođeniji, ipak smo bili zajedno osam godina. Ali, zato srednja škola! Svake godine novi ljudi, novi razredni starešina, kroz te četiri godine, kroz odeljenje je prošlo sigurno stotinak ljudi. Jedna od najboljih drugarica je bila sa mnom sve četiri godine. Da nije bilo nje i još par njih ne znam kako bih prošla kroz to iskustvo. Na tu proslavu bih otišla samo iz radoznalosti, da vidim kako izgledaju sve te devojke koje su imale svoj "čopor", sebe smatrale "elitom" i podsmevale se svima ostalima. Interesuje me gde su sada u životu osobe koje su svoj vrhunac dostigle u srednjoj školi.

BIRATE LJUDE ČISTIM SRCEM

Da to jeste čest slučaj, da ljudi često prave razliku između društva iz srednje i osnovne škole, potvrđuje i psiholog Aleksandra Janković.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

- Jer na ranijim uzrastima, kao što je osnovna škola, vi ljude birate detinje, nekim čistim srcem sa potpuno drugim idejama. Već srednja škola, danas pogotovo, to je vrlo ozbiljan posao. U suštini, svakom čoveku je na volju, prosto pitanje slobodne volje da odluči da li hoće da učestvuje na "poslovnoj" manifestaciji ili neće. Ako s nekim niste u kontaktu 20 godina prosto nemate ni pomisao ni želju da se vidite i susretnete, zašto bi to trebalo da bude sada? Dešava se da se tu naprave komunikacije, ljudi vole da se sećaju zajedničkih, prijatnih događaja, ali bojim se da to kod većine ostaje na nivou prijatnih sećanja na vreme koje je i za vas lično prošlo i za njih i koje je nepovratno tamo ostalo. Mnogo sam pre za to da se prave komunikacije koje se odnose na sada i ovde. Umesto da se viđate sa školskim drugovima od pre 20 godina možda je bolje da nađete nekog ko vama, po vašim kriterijumima odgovara, jednu osobu, mislim divno, dve to je već odlično, sve ostalo je čist ćar, koje će odgovoriti vašim trenutnim potrebama, uverenjima, jer se mi tokom vremena i te kako menjamo - objašnjava Aleksandra Janković.

KAD SEDNEM U KLUPU PRISETIM SE SVEGA

Kako nam je ispričala Marija Đurić, na proslavu 10 i 15 godina mature je išla, a neće propustiti ni obeležavanje 20 godina. Nekoliko dana pre proslave 15 godina mature je počela da radi i drugi posao i jedva je, kaže, uspela da se iskombinuje za par slobodnih dana da bi uspela da otputuje na okupljanje generacije.

- Kod nas je to organizovano na nivou škole, prvo bismo se sastali u učionici, na prozivci, posle odemo na piće, odemo na grobove drugara koji su poginuli i profesorima koji više nisu živi, zapalimo sveće, a uveče idemo na proslavu. Ima odeljenja koja to po većim gradovima organizuju sama, interno, sastanu se u nekom kafiću, ali kod nas ne. Na desetogodišnjicu smo došli skoro svi, dok je na proslavu 15 godina, došlo više nas iz Beograda, nego ljudi koji žive u zavičaju. Pa smo, malo i u šali, predložili da sledeću proslavu prebacimo u Beograd - priča Marija.

Prema njenim rečima, ona ne ide na proslave da bi srela ovog ili onog druga ili drugaricu, već iz želje da se priseti vremena koje je provela u toj školi, a koje joj je ostalo u lepoj uspomeni.

Od vas se očekuje da objasnite koliko ste uspešni, Foto - Ilustracija: Pixabay

BIO JE JEDAN ŠTREBER...

- Čim uđem u učionicu i sednem u klupu setim se kako sam stalno kasnila na časove, kako smo se ja i jedan drugar stalno takmičili ko će da ispriča više viceva na malom odmoru... Setimo se tako raznih dogodovština iz škole i školskih dana, organizovanih bežanja sa časova, prepisivanja na pismenim ispitima, ekskurzija i svih smicalica koje smo profesorima podvaljivali.

- Istina je da se ljudi promene. Mislite da se sećate svih, da nikoga niste zaboravili, ali nije tako. Neke jedva prepoznate, nekih se jedva setite. A ima i onih koji vas potpuno iznenade. Kao i u svakom odeljenju i kod nas je bio jedan štreber koga mi devojčice iz razreda nismo doživljavale kao mnogo zanimljivog dečka, međutim, on se pojavio na proslavi izgledajući vrlo muževno... Shvatite da su se kriterijumi koje ste imali sa 18 godina i 15, 20 godina kasnije potpuno promenili. Uglavnom su svi momci koji su nama tada bili tiha patnja ostali potpuno neostvareni, fizički su već zapušteni i oronuli. Kao da ih je život istrošio. Oni koji su delovali kao dosadni štreberi sa naočarima, sada su uspešni i samosvesni muškarci, ostvareni u profesiji, ali i u životu.

NEMA TU NEKE RAZLIKE, TO NIJE NIŠTA ZLONAMERNO

- Mnogi ljudi ne žele da se pojavljuju na proslavama mature jer strahuju od gomile pitanja o tome gde su i šta postigli. Ali ja ta ista pitanja dobijam svaki put kada sretnem bilo kog poznanika iz svog rodnog mesta ili kad god otputujem kući za praznike. Nema tu mnogo razlike, a mislim i da ne treba to doživljavati uvek zlonamerno. Moja majka putuje 400 km za svako okupljanje koje njena generacija organizuje svakih pet godIna. Prošle godine su proslavili 45 godina mature. Sa koliko se radosti i osmeha vrati svaki put i koliko se oni lepo druže, to je za primer - priča Marija.

Ipak, nisu svi te sreće kao Marija. Neki su jedva čekali da se mučenje u vidu školovanja tokom srednje škole okonča. Bilo iz razloga što i nisu bili baš neki đaci, bilo iz razloga što su bili odlični đaci, ali su im "drugari" zagorčavali život.

OSTAVIĆU IH U MENTALNOM FAJLU

Prema rečima psihologa Aleksandre Janković, ova prozivka razrednog starešine, od koje neki strahuju, nije neophodna.

- Ja sam bila na proslavi, pet ili 10 godina mature i iz ličnog iskustva znam da nije neophodna ta prozivka. Ranije to kod nas nije bio običaj. Međutim, ono što ljudima predstavlja problem jeste ustvari da vi, čak i bez te prozivke, možete očekivati pitanja koja su kao na intervjuu, za nekakav posao ili slično. Od vas se očekuje da objasnite, da date informaciju koliko ste uspešni, šta ste u svom životu uradili, a da je pri tom ta vrsta pitanja vaših školskih drugova, koje poznajete, veoma, reklo bi se, agresivna, neprijatna, jer se očekuje da vi negde mašete nekim neverovatnim postignućima - smatra Jankovićeva. Ona dodaje da na takve proslave više neće ići jer je, kako kaže, želela da sve te ljude ostavi u nekom mentalnom fajlu i da ih zadrži u uspomeni kakvu je tada stekla.

MARKETING I SAMOPROMOCIJA

Prema njenim rečima, potpuno je jasno da je to svojevrstan marketing, samopromocija, gde sve zavisi od vaše spremnosti da sebe predstavite i prezentujete na način koji bi bio socijalno poželjan.

- Problem je što većina ljudi kreće na takve proslave sa čak romantičnim, sentimentalnim očekivanjima, da vidi one koji su im nekad u životu bili značajni i s kojima su se družili. Tako da vas cela ta situacija u kojoj, možda, nekolicina diktira pravila igre u kojima vi treba da napravite dovoljnu samopromociju da pokažete koliko ste u životu uspeli, čini nekako nezadovoljnim i frustriranim. Ljudi često posle prve proslave, kad se suoče s pitanjima tog tipa, odustaju od daljih susreta - smatra Aleksandra Janković.

Ovakvi susreti imaju smisla ukoliko postoji neka dobra namera i ideja neke zajednice, Foto - Ilustracija: Pixabay

Ako vi posle 10, 20 godina ne komunicirate sa većinom tih ljudi onda je to samo po sebi dovoljno značajno. Ti susreti imaju smisla ukoliko postoji neka dobra namera i ideja neke zajednice.

KOMEMORACIJA

- Ali, bojim se da je to kod nas već vrlo razbijeno i da je više prikazivanje i dokazivanje nego što ima smisao to da napravite kontakt sa ljudima sa kojima se dugo niste videli. Danas postoji obilje društvenih mreža, sve moguće, preduslovi da neko koga ste ispustili ili ko vam je negde otišao iz života, iz ovih ili onih razloga, možete da prizovete, ako postoji obostrana volja. Ali, ovo mi deluje više kao komemoracija, na kojoj neko drži govor, a vi to pratite sa manje ili više zadovoljstva, milsim da je to, nažalost, ipak stvar prošlosti i rituala koji više ne odgovaraju duhu vremena.

To je postavka u kojoj samo oni koji sebe smatraju na bilo koji način uspešnim uspevaju da se razonode i da čak i sećanje na ono što je bilo prilagode svojoj aktuelnoj situaciji.

KRITERIJUMI SOCIJALNE USPEŠNOSTI SU SE JAKO PROMENILI

- Ostali se tu osećaju uglavnom nebitnim i izopštenim, jer su se kriterijumi socijalne uspešnosti jako promenili u odnosu na to šta su bili. Ako je nekada uspešnost podrazumevala da imate porodicu, posao koji volite da radite, životni optimizam, to sada više nije tako, očekivanja od "uspešne" osobe su daleko veća, ukoliko nemate nekretnine, odgovarajući autfit, ukoliko ste, ne daj Bože, u porodičnoj situaciji koja nije baš najpovoljnija, vi se tu osećate kao neko ko je nepripadajući član i čak mislim da se pozitivne uspomene na školske dane i trenutke kada niste bili opterećeni takvim očekivanjima gube i poništavaju.

(J. Vučić/j.vucic@telegraf.rs)