Kako da vratimo našu pametnu decu i šta je smer budućnosti: Profesor ETF-a i bivši rektor o lažnim diplomama, privatnim fakultetima, visokim školarinama i "odlivu mozgova"

Visoko obrazovanje u Srbiji danas muče mnoga pitanja. Zašto su nam školarine toliko visoke i zašto se očekuje da će tek da poskupe, da li privatni fakulteti štancuju doktorate kao na traci, zbog čega na Univerzitetu u Beogradu svake godine ostaje sve više slobodnih mesta, šta nam je učinila Bolonja, kako da vratimo najbolje koji su otišli…

Ovo su samo neka od njih koja smo postavili prof. dr Branku Kovačeviću, profesoru ETF-a, članu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i nekadašnjem rektoru Univerziteta u Beogradu.

- Do polaganja prijemnih ispita ostalo je nešto više od mesec dana, a ETF je jedan od najpopularnijih fakulteta. Koliku konkurenciju očekujete ove godine?

Istu kao što je bila i prošle godine. Na softverskom inženjerstvu imali smo skoro tri kandidata na jedno mesto, a na odseku elektrotehnika i računarstvo otprilike dva na jedno. Veće je interesovanje za softversko inženjerstvo. Gledajući kako se deca javljaju na pripreme za prijemni, očekujemo opet veliku navalu.

- Dakle, ETF mogu da upišu samo najbolji đaci?

Jeste, ovde se uglavnom upisuju samo odlični đaci. Prijemni je dobar, jer omogućava deci koja imaju neke afinitete, a možda nemaju sve petice, da ipak upišu ono što žele. Prijemni nosi 60 bodova, a uspeh iz škole 40, pa eto prilike i za one koji nisu odlični đaci. U 2021. polagaće se ta opšta matura koja s jedne strane pomaže deci da ne polažu prijemni, ali nam s druge strane ostavlja veliko pitanje kvaliteta škola. Naime, svi će po školama polagati isti prijemni i u akademskoj zajednici postoji bojazan da ne bude zloupotreba.

- Mislite, kao što ih je bilo na maloj maturi?

Da. Da procure zadaci ili da nastavnici po školama rešavaju zadatke učenicima. To je ružno. To je slika našeg društva gde štetimo svima, i obrazovanju i tim đacima. Mi smo od sankcija na ovamo naučili da se snalazimo na neke trikove i mislimo da neke stvari mogu da se ne poštuju. Ali, kao što postoje prirodni zakoni, postoje i zakoni društva. Stvari moraju da se rade na određen način ako hoćete da imate efikasan sistem i bogatije društvo nego danas.

Na velikoj maturi može biti prepisivanja kao i na maloj, Foto: Marko Jovanović

- Da li smo onda spremni za koncept velike mature?

To je evropski standard. Dugo se to priprema, dugo se radi, ali kod nas sve ide sporo. Evo, ta reforma u visokom školstvu je počela 2005. godine i trebalo je tri godine da traje tranzicija. Sad je 2019. a mi još nismo počeli da studiramo godinu za godinom. Kod nas još uvek postoji prenošenje ispita. U Evropi ne znaju šta je to. Imate obaveze koje morate da izvršite i koje se mere bodovima. Ako student za godinu dana ne može to da ispuni, onda vam program ne valja. Znači, vi ste studente preopteretili i oni to ne mogu da urade, vi morate nešto menjati. Kod nas se to svodi na neke kompromise, svaki septembar se prave štrajkovi i izmene i dopune zakona gde stalno vraćamo godinu na 48 bodova.

- S druge strane, stalno slušamo da nam mladi sa sve slabijim znanjem upisuju fakultete. Kako to komentarišete?

To je sad stvar celog školstva. Školstvo kreće od vaspitača, ne kreće čak ni od osnovne škole. Radi se o celom jednom sistemu koji nije uređen i sređen. Reforma je trebalo da krene od vaspitača i osnovne škole pa na kraju od visokog školstva. Mi smo krenuli da zidamo kuću od krova, a ne od temelja, i to je ono što stvara problem. Postoji disabalans. Nije dobra ni organizacija ministarstava. Treba da se razdvoje prosveta i nauka, da budu dva ministarstva, kako biste svakim sistemom mogli da upravljate na efikasan način.

NEKAD SE MOZGALO, A DANAS SE GUGLA

- Je l primećujete i na ETF-u tu razliku u znanju kod novijih generacija?

Razlika između generacija postoji. Nekada se radilo mnogo više sa decom. Ja još kad sam bio đak, postojale su razne vannastavne aktivnosti i sekcije, prema afinitetima dece, od sporta, matematike, fizike do jezika, istorije. Ozbiljno se radilo sa decom, s druge strane, deca su učila da misle. Današnja deca traže gotovo rešenje, pretražuju internet da ga nađu, a tada su učila da ne veruju autoritetima nego da sami misle i donose rešenja. Bila je potpuno obrnuta logika.

Danas mladi traže gotova rešenja, Foto: Marko Jovanović

- Primetno je i da sve više studenata završava fakultete sa prosekom 9 i više.

Kriterijum je pao. Sad je prosečna ocena viša bar za jedan i po nego kada sam ja studirao. Ali, to su dva drugačija sistema, nisam ni protiv toga. Ne mogu ja da držim kriterijum iz mog vremena. Ovde dolaze jako dobra deca, vrlo talentovana, onda bi odjednom ispala loša, ne bi mogla da idu na takmičenja, da dobiju stipendije. Morate da igrate po pravilima koja sada svuda važe. Ipak su to neuporedivi sistemi, nekad i sad.

- Mnogi krive Bolonju za pad kriterijuma. Šta Vi mislite?

Nije bolonja kriva. Bolonja je sistem, samo reč. Stvar je kako primenite nešto. Mi imamo dobre zakone koje nikad ne sprovedemo kako treba. Pitanje je što nikada nismo sproveli reformu, što nismo sproveli polaganje godine za godinom, što nismo stavili studenta u centar pažnje. Student treba da sarađuje sa nama a ne samo da mu se prenosi znanje.

- Već decenijama nas muči isti problem, školovanje kadrova koji ne mogu da se zaposle posle studija. Da li ćemo to ikada rešiti?

Pa mogu da se zaposle. Odnosno, ovi koji mogu da se zaposle, odu, a ovi koji ne mogu - ostanu. Koliko je otišlo ljudi, to je katastrofa. Od 2000. do danas otišlo je 600.000 mladih ljudi, a ako uračunate i period sankcija, devedesete, otišlo je još toliko. To je milion i 200 hiljada ljudi koji fale. I to je ključni problem Srbije – odliv mozgova i starost. Prosek godina nam je 43, gde god da zagrebete, postoji generacijski jaz.

Za 20 godina otići će još milion ljudi, Foto: Profimedia

- I sad su procene da godišnje ode 50.000 ljudi.

Znači, za 20 godina izgubićemo još milion. Hrvatska je već pala ispod četiri miliona, negde 3,8, a mi smo pali ispod sedam miliona.

- Da li se, prema Vašim saznanjima, od IT stručnjaka koji odu, neko i vrati?

Povremeno se neko vrati. Imamo ovde Nordeus i tu sada rade sve naši studenti koji su bili u Majkrosoftu u Danskoj i vratili se. Majkrosoft ovde ima razvojni centar i zapošljava vrlo kvalifikovane obrazovane mlade ljude. Teško je da Majkrosoft napravi razvojni centar u maloj i siromašnoj zemlji kakva je Srbija. To je neko priznanje, to govori investitorima da mogu da dođu ovde. Američka kompanija NCR hoće da razvija posao ovde. Ali, oni traže hiljade ljudi, a mi to ne možemo da iškolujemo.

- Koliko bi trebalo da školujemo IT stručnjaka, a koliko ih trenutno obrazujemo?

Sigurno bi trebalo 10.000 godišnje.  A kad spojite Beograd, Niš, Novi Sad, možda ih iškolujemo oko 3.000. Ali, ne možete da održite kvalitet ako nemate prostor, kvalifikovan kadar, a mi smo već sad na granici održivosti. Imamo dva kvadrata po studentu i radimo od osam ujutru do deset uveče da bi zadovoljili akreditaciju koja traži četiri kvadrata. Zato moramo da radimo u tri smene.

- Je l se zna kad će ETF konačno dobiti zgradu?

Bio sam optimista kada smo dobili zgradu Lole, to je nekih 12.000 kvadrata. Nažalost, to se na kraju nije realizovalo. Vlada je u dva maha davala zgradu, ona je trebalo da se rekonstruiše, ali je sve to propalo. Bilo je nekoliko pokušaja da se nešto napravi ovde u dvorištu. Sada krpimo podrume, tavane, zgradice po dvorištu koje su postojale tu kada se gradio Mašinski fakultet. I sad postoji urbanistički plan da se u tom dvorištu izgradi 7,8 hiljada kvadrata, što pod zemljom, što na spratu. Šta će biti, videćemo.

OTIMAJU NAM SE O DECU KAO SPORTSKI KLUBOVI

Svetski univerziteti nude sve da pridobiju naše najbolje đake, Foto: Marko Jovanović

- Da li je taj odliv mozgova razlog što svake godine na Univerzitetu u Beogradu ostaje slobodnih mesta?

Univerzitet u Beogradu popuni nekako tih svojih 15,16 hiljada mesta godišnje, ali nije isto u svim strukama. Neke su deficitarne, pa je tako navala na FON, ETF, informatički smer na Matematičkom, a neke struke kubure. I neke društvene nauke više nisu tako popularne. A našu pametnu decu svi hoće. Otimaju se o njih kao sportski klubovi, nude stipendije, programe za usavršavanje, master i doktorske studije. Oni provedu par godina tamo, nauče jezik, sistem, i ostanu.

- Kako da ih vratimo?

Pa, kad bi mogli da rade kvalitetan posao, da kupe kola, stan, osnuju porodicu, oni bi se vratili. Da ne moraju da se učlanjuju u partije da bi dobili posao, da se bave politikom, da mogu da žive od svoga rada. To se zove srednja klasa, ljudi koji žive od svog rada. I to je ta klasa koju mi više nemamo.

- Koji je, po Vama, danas smer budućnosti, na kom fakultetu?

Tehnologija je danas alat. Ne služi sama sebi, ona je alat u svakoj struci. Moraš biti tehnološki i funkcionalno pismen koji god smer da završiš. Moraš da znaš engleski jezik i računarske tehnologije. Nema loše struke ako imate tu funkcionalnu pismenost. Ali, morate da budete školovani na adekvatan način. Poslodavac se danas teško odlučuje da uloži, on očekuje gotov kadar. Zato bi on trebalo da sarađuje sa fakultetima, da im pomaže oko opreme… Kod nas toga nema, ne postoji partnerstvo privatnog sektora i fakulteta. Kod nas se fakulteti oslanjaju samo na državu.

- Je l su nam zato školarine tako visoke?

One su visoke zbog sirotinje, zato što država nema dovoljno novca. Oko 90 odsto para ode u plate i ostane svega par procenata za materijalne troškove. Od toga ne možete da platite struju, grejanje, a da ne govorim o tome da treba nešto da okrečite, kupite opremu, napravite nove laboratorije.

ŠKOLARINE ĆE OPET RASTI ZBOG POSKUPLJENJA AKREDITACIJE

Studenti zameraju da za školarine koje plate ne dobiju ništa, ni knjige ni opremu?

Studenti su delimično u pravu. Taj nedostatak sredstava se uvek rešava preko leđa studenata. Sad su recimo digli cenu akreditacije četiri puta i fakulteti će to prebaciti na školarine. Država nikada nije platila akreditaciju, još od 2005. godine. Sad se radi Zakon o finansiranju visokog obrazovanja koji bi trebalo jasnije da definiše stvari – šta je budžetski deo, šta je trošak države, tačno mora da se zna koliko košta nastavnik, a koliko novca treba za materijalne troškove i investicije i razvoj. Zakon bi konačno trebalo da uredi tu oblast.

Školarine će tek rasti, Foto: Shutterstock

- Kakva je situacija sa privatnim fakultetima?

Privatni fakulteti postoje. Oni su definisani zakonom. Ono što nedostaje je da postoje ista pravila, ista merila kvaliteta i za privatne i za državne fakultete. U Americi niko ne zna ko je vlasnik fakulteta. Ja ne znam ko je vlasnik Harvarda, to se ne pita. Kod nas se sve svodi na ideološka pitanja, to treba izbaciti. Tu se radi o javnom dobru koje je važno i za poziciju i za opoziciju, za celo društvo, za obrazovanje naše dece.

- Znate da postoji priča da je za 10 godina na privatnim fakultetima odbranjeno toliko doktorata koliko nije za 100 godina na Univerzitetu u Beogradu?

Ovde na mom fakultetu postoji statistika da svaki dan jedan student diplomira, svake nedelje magistrira, a svakog meseca doktorira. To bi značilo da imamo 12 doktoranata godišnje. Treba imati uslove za veći broj. Prvo morate da imate temu za doktorat, a to je istraživački rad za koji morate da imate investicije, pa morate da imate mentore. Ne možete da imate 300 mentora, a imate 20 zaposlenih.

Što se tiče falš diploma, tih koje pominjete, to rešava tržište. Niko neće da vas zaposli ako nemate znanje kao pokriće za tu diplomu. Poslodavac to bira i rešava. Ovde nema razvijenog tržišta pa se i ti sa diplomama iza kojih ne stoji znanje, zaposle. A gde se zaposle? Pa zaposle se u partiju, partija ih smesti u javnu upravu, preduzeća, administraciju.

- Ali onda zauzimaju mesta ljudima sa pravim znanjem i dplomama?

I onda dođu ovi iz EU i kažu ima vas puno zaposlenih. Pa ima, ali oni koji rade treba da znaju šta im je u opisu posla i da zarade platu. Ima puno demagogije, populizma, problema koji se ne rešavaju 30 godina.

KRATKI PROGRAMI STUDIJA - NOVA PRILIKA ZA TRGOVANJE DIPLOMAMA

- Šta to danas nude privatni fakulteti što državni nemaju?

Nude isto. Državni imaju širi dijapazon struka. Privatni se retko odlučuju za studije koje traže velike investicije, tako da uglavnom nude pravo i ekonomiju. Privatni gledaju da je veći profit a da nisu velike investicije. Napraviti tehniku je jako teško, a najteže je u medicini. Treba da imate kliniku, pa to su milijarde! Ovde postoji uvreženo mišljenje da je saradnja sa privatnim fakultetima sramota. Ja sam uvek insistirao na toj saradnji da bi se digao kvalitet obrazovanja na privatnim fakultetima. Kad treniramo treba da sarađujemo, a kad stanemo na crtu pred takmičenje, ne poznajemo se.

Nekada su se na prijemnom polagali zadaci sa olimpijada, Foto: Marko Jovanović

- Kako je izgledao prijemni u Vaše vreme?

Uh, bio je težak, danas je lakši mnogo. Polagali smo matematiku i fiziku, davali su nam zadatke sa olimpijada matematičkih i fizičkih. Bilo je puno zbirki, vežbali smo ruske zbirke, sa olimpijskih takmičenja i bilo je dosta dobre literature. To je bilo kao da igrate šah, bio je hobi. Sad nije tako, danas imate tehnologiju i mnoge stvari se lakše rade, ali deca moraju da razumeju. Ne moraju peške da računaju kao mi nekada, samo da ne zaborave da misle. Moj profesor je imao veliki šiber i kako je rukovao njime, ličio je na pravog koncert majstora. Mi bismo došli u sedam ujutru, a izašli u sedam uveče, i tako celu godinu.

- Kako komentarišete uvođenje kratkih programa studija koji traju od tri meseca do godinu i po dana?

To je jako dobra stvar ako se ne zloupotrebi. To nije diploma već je kao subspecijalizacija. Kao kad hoćete da dopunite znanje iz struke ili da se doškolujete. Na primer, ja sam rudarski inženjer, ali hoću da naučim programiranje.

- Na šta mislite kad kažete da može da se zloupotrebi?

Tako da se trguje diplomama i sertfitikatima. Ali, kažem, ako nemate znanje, to je samo papir, ne služi ničemu. Možda vam pomogne da se zaposlite prvi put, ali ako nemate znanje, niko vas neće zadržati.

- Kako komentarišete situaciju u osnovnim i srednjim školama, gde se profesori žale da su uniženi i da trpe maltretiranja čak i od samih đaka?

Profesori su uniženi platama. Sramota je da neko ko radi u prosveti, bilo da je vaspitač ili da radi u osnovnoj, srednjoj školi, ima platu ispod prosečne plate Srbije. Tu smo završili priču koliko je obrazovanje važno. Svi mi pričamo da su deca naša budućnost i da moramo ulagati u obrazovanje, ali kad vi date takve plate, to je završena priča. Nekad su u Srbiji tri najcenjenija zanimanja bila učitelj, pop i lekar. Danas deca kažu nastavniku “ko si ti da mi kažeš bilo šta, vidi kakav si, kako si obučen, kako dolaziš na posao”. Ako hoćemo da vratimo ugled nastavnicima, prvo moramo da im povećamo plate.

(Miljana Leskovac)