Dragana su pronašli u napuštenoj kući: Detinjstvo je proveo u paklu, a onda mu je jedna žena promenila život (FOTO) (VIDEO)

Dragan Kostić (24) veliki je borac od rođenja. Život mu je počeo u porodici u kojoj je zlostavljan, a odrastanje se nastavilo u mukama. Kada je postao punoletan, institucije su odmah zaboravile na njega. Pomogli su mu dobri ljudi i Centar "Zvezda".

Do sedme godine živeo je u kompletnoj porodici sa majkom, ocem i dva mlađa brata. Ali, nikada nije imao mir. Trenuci provedeni u porodici bili su ispunjeni strahom, strepnjom i suzama. Otac je, pod dejstvom alkohola, bio agresivan prema deci, a majka nikada nije mogla da im pomogne.

Preporučujemo

- Otac alkoholičar, nemaština, prosjačenje. Otac nas je maltretirao svaki put. I onda su tu ljudi uradili svoje, Centar za scoijalni rad nas je oduzeo - prepričava Dragan u suzama svoju prošlost u emisiji "Život priča".

On je odmalena bio prepušten sam sebi. Osim toga morao je da vodi računa o dva mlađa brata, što je za njega, u tim godinama bilo previše. Sa sedam godina zajedno sa braćom, izmešten je u hraniteljsku porodicu. Ali i tu je četiri godine trpeo pakao fizičkog i psihičkog zlostavljanja.

- Iz prve hraniteljske porodice sam pobegao. Ne sigurno jer mi je bilo lepo, bilo mi je ružno. Iz škole su me, zatim, smestili u prihvatilište - kaže Dragan.

Odatle je otišao u sledeću, pa u sledeću hraniteljsku porodicu. Poslednja adresa bila mu je Zaječar, gde je našao svoj mir i prvi put osetio pravu porodičnu atmosferu.

- Moji poslednji hranitelji su me branili od Centra za socijalni rad. Nisu dali mene, krili me, štitili. Jer Centar, ako ne nastavite školovanje morate da se iselite. Za njih nema sutra, mesec, dva, nego odmah. Kada sam izašao iz hraniteljstva moji hranitelji me nikad nisu ostavili na cedilu, bez novca. Mogli su da mi ne daju ništa, da kada dobiju rešenje da me izabace na ulicu kažu to je to. Oni su se borili za mene. Oni nikad svoju decu nisu ni imali. Nema dana ni danas da se ne čujemo - ističe Dragan.

Ali, kada je postao punoletan, za njega više ni tu nije bilo mesta. U početku se snalazio, ali je vremenom nailazio na mnoge prepreke. Ubrzo se našao na ulici gde je proveo dve godine. Iako su mu mnogi ljudi pružili pomoć, u vidu povremenog boravka i hrane, ipak, ovaj period je za njega bio najteži i ispunjen svakodnevnom strepnjom za opstanak. Drugar mu je ustupio vikendicu za život.

Zahvaljujući emotivnom prilogu zaječarske televizije i posvećenosti njihove novinarke, Dragan danas ima sasvim drugu putanju života Printskrin: TV Prva

U vikendici u kojoj mu je dao drugar da stanuje, da mu hrani kokoške i druguje sa psima našla ga je i Darinka Mihajlović, novinarka Moje televizije iz Zaječara, i od tog trenutka sve kreće nabolje.

- Bio je u jednoj vikendici u kojoj nije bilo nikog. Jedan prijatelj mu je dozvolio da tu boravi, kada smo ušli u sobu tamo je bio improvizovan krevet, šporet, plasična kadica za kupanje, jedan veliki lonac, jedna fotelja odbačena odavno iz nečijeg stana i jedan stočić sa jednim tranzistorom. Kada smo ušli, to je bio januar, napolju je bio sneg, Dragan nas je dočekao u jakni. Pitamo ga zar nemaš drva. Kaže: "Imam, ali nemam šibicu." Za mojih 30 godina, koliko se bavim ovim poslom ja sam prvi put plakala kada sam razgovara sa sagovornikom. Videla sam da je neko toliko dobar, svašta je preživeo, a toliko je pozitivan. Njegova najveća molba je bila da dobije posao, ne milostinja. Da bi mogao da plaća sobu i da živi pristojno. Na kraju sam pitala Dragana da li je ljut na ovaj život. Rekao je: "Ne. Od svojih hranitelja sam naučio da gledam napred" i to me je opet rasplakalo na kraju - govori o susretu Dragana Mihajlović.

Nakon priloga na zaječarskoj televiziji mnogi su je pozvali da bi pomogli Draganu.

- Sutradan su mu drugarice iz Zaječara poslale paket suhomesnatih proizvoda jer je rekao da kad nema šta, jede pekmez i hleb ceo dan - navela je Mihajlović.

Konačno, pozvali su je i iz Centra "Zvezda" koji pomaže deci bez roditeljskog stranja koja izađu iz sistema socijalne zaštite ili disfunkcionalnih porodica. Već krajem februara, snimljen je lep nastavak, gde mu je u Nišu ovaj centar obezbedio priliku za drugačiji život.

Prinstkrin: TV Prva

Sticajem okolnosti je bio upisan u specijalnu školu iako nije bilo potrebe za tim, pa ga sada i to prati. U jednom momentu je on radio kao zavarivač i stalno se povređivao, pa je njima palo na pamet da možda ne vidi dobro, i odveli su ga kod oftalmologa i dobio je naočare. Niko se nikada nije setio da ga pregleda, a on nije ni znao da ne vidi.

Sada ima i posao.

- Nikada u životu nisam birao poslove. To su me naučili moji hranitelji. Ako ne znam, ja pitam, nije problem.  Plan mi je da ovde uspem, posle zaradim za neki svoj kutak. Ne znam kome da verujem da li je trebalo da idem u specijalnu školu. Trudio sam se u svakom slučaju da naučim nešto, makar i zanat. Završio sam kao mašin-bravar. Sada radim u jednom firmi godinu dana, kolege su me prihvatile, a znaju celu moju priču. Zadovoljan sam, radim u struci - iskren je Dragan.

Na pitanje kako se preživeo sve i ostao čelične volje, odgovara da su volja i vera najbitniji.

- Kao klinac sam propatio mnogo i video. Moji hranitelji su me mnogo toga naučili. Da budem jak i verujem u Boga. Da mislim da će sutra da bude lepo. Samo ko prođe to može da oseti. Sazrevaš vrlo brzo. Nemamo vremena da ne sazremo na vreme. Kada nas uzmu od roditelja nemamo vremena. Nešto jače od mene me je teralo da prežviim i guram dalje. To se ne može rečima objasni, u duši je. Ovde, u srcu je, ako imate volju možete, iako ste mali. Neće niko umesto tebe da se bori - u suzama govori Dragan.

Ono što mu je najviše pomoglo jesu dobti ljudi koji su mu na različite načine promenili život.

-  Nadu sam nalazio u dobrim ljudima. Moram da spomenem Ivana Miloševića i njegovu porodicu. Da nije bilo njega ni televizijske ekipe me ne bi našle. On i njegova majka su me pozivali na ručak, da se ugrejem, davao mi je povremeno posao. Nijedna institucija mi nije otvorila vrata, a dobri ljudi jesu - zaključuje Dragan.

VIDEO: Majka i ćerka su večni putnici zarđalog vagona u Železniku koji im je dom

(Telegraf.rs)