Na ovom mestu u Srbiji za duševne bolesnike nema rešetaka i belih mantila, leče se sami: Podelili su sa nama svoje priče i traume uoči Uskrsa (VIDEO)

Prostrano uređeno dvorište sa puno zelenila i cveća, klupama za odmor, letnjikovcem... Raj za oči, a za dvadeset ljudi sa teškim psihijatrijskim dijagnozama i lek za dušu. To je dnevni boravak "Sveti Jovan" u Bogatiću, otvoren prošle godine pod okriljem šabačkog Karitasa, a po modelu italijanskog projekta deinstitucionalizacije psihijatrijskih ustanova.

Preporučujemo

Imanje na pola hektara obuhvata savremeno uređen objekat za stanovanje, pomoćne zgrade i ekonomski deo sa plastenikom i pčelinjakom. Korisnici uzgajaju povrće i voće za svoje potrebe, ali i za prodaju nakon što ga prerade.

Nema rešetaka, bolničkih kreveta niti belih mantila. Korisnici ujutro dolaze oko osam sati i nakon prve jutarnje kafe ili čaja u dogovoru sa socijalnim radnikom i negovateljicama započinju dnevne aktivnosti u skladu sa svojim mogućnostima, raspoloženjem i prema ranije utvrđenom planu.

U vreme naše posete farbali su uskršnja jaja, kosili travu, sekli korov i u plasteniku brali zeleni grašak. Kada su završili sve poslove, pred ručak, odmorili su se ispod još neolistale loze. Posle zajedničkog ručka deli se terapija, a preostalo vreme popunjeno je različitim radionicama u kojima svako od njih može da iskaže kreativnost.

Korisnici centra imaju brojne aktivnosti, Foto: D. Grujić

- Ovde su ljudi sa teškim psihijatrijskim bolestima, ali se na njima to ne primećuje. Vidite raspoložene i smirene ljude koji, iako su teški duševni bolesnici, rade sve što bi radili u svakodnevnom životu, kao da nisu bolesni. Ovakav pristup osnažuje njihove ličnosti, podiže samopouzdanje i motiviše, jer mogu da vide rezulate svog rada - kaže Miroljub Nikolić, direktor Karitasa.

U realnom životu ovi ljudi su usamljeni i marginalizovani. Bez obzira na senzibilitet koji svako od nas ima prema onima koji su drugačiji, okruženje ih diskriminiše, često ne prihvata i formira mišljenje prema dijagnozi koju imaju, a ne kao dostojanstvenom ljudskom biću.

Dnevni centar, Foto: D. Grujić

Bolne isposvesti korisnika potvrđuju koliko se njihov život promenio od kada dolaze u dnevni boravak i kako je, uprkos bolesti, moguć kvalitetan život u zajednici.

Gordana (47) je odrastala sa traumama zbog porodičnog nasilja. Otac je previše pio, često tukao majku, a ona kao dete gledala svađe roditelja sve dok se nisu razveli. Završila je specijalnu osnovnu školu u Pančevu i posle toga radila kao spremačica u Gradskom saobraćajnom preduzeću, Crvenom krstu i jednoj školi. Razbolela se i više nije mogla da radi. Sa majkom se vratila u Klenje i poslednjih deset godina se leči.

Mnogi su procvetali od kako su u ovom centru, Foto: D. Grujić

- Ovde mi je lepo, ovo je moja druga kuća. Lepo je društvo, imam sa kim da razgovaram, radimo zajedno korisne stvari. Vreme brzo proleti i bude mi žao kad moram da se vratim kući. Nekada sam bila nervozna i neraspoložena, skoro da se nikada nisam smejala. Sa majkom sam se često svađala, vređala sam je, bila agresivna prema njoj. Sada je sve drugačije. Ljudi koji ovde rade nam pomažu da redovno pijemo lekove, da budemo opušteni i smireni - priča Gordana.

Farbanje jaja, Foto: D. Grujić

Tridesetpetogodišnji Boban je kao devetogodišnjak sa roditeljima izbegao iz Bosne u Mačvu. U jeku rata je pobegao od bombi, ali stres koji je preživeo u ratnom vihoru pogoršao je njegovo zdravstveno stanje. Zbog vidljivih smetnji druga deca u školi ga nisu prihvatila, imao je malo drugova, a mladalačke dane je provodio bez prijatelja, povučen i izolovan.

Miroljub Nikolić, Foto: D. Grujić

- Živeo sam usamljen, u četiri zida kod svoje kuće, a sada će se navršiti godinu dana kako dolazim u dnevni boravak. Ovde imam društvo, razgovaramo, radimo. Kao da svakog dana idem na posao. Ništa teško ne radim, vreme brzo prođe i nikad nije dosadno - priča Boban.

Dnevni boravak u Bogatiću, kao i isti takav u Šapcu koji je ranije otvoren, prepoznati su u svetskim razmerama kao izuzetni primeri savremene prakse lečenja i rehabilitacije teških duševnih bolesnika.

Korisnici pomažu i u košenju trave, Foto: D. Grujić

Ovaj model zaštite mentalnog zdravlja u zajednici preporučuje i Svetska zdravstvena organizacija. Začet je velikom reformom u Italiji 1972. godine kada je donet čuveni Zakon 180, poznatiji kao "zakon ludaka". Ukinute su psihijatrijske bolnice i zabranjen prijem novih pacijenata, a istovremeno je počelo otvaranje vanbolničkih centara u kojima se obolelima pruža neophodna pomoć. Tada je u Italiji bilo 86 psihijatrijskih bolnica u kojma je smešteno preko 100.000 ljudi, a danas nema ni jedne zvanične državne psihijatrijske bolnice.

- Ovaj primer potvrđuje da je moguć život u zajednici, umesto u institucijama. Najveću korist imaju psihijatrijski bolesnici koji sve što im ne neophodno dobijaju u svom okruženju. Umesto da su izolovani u bolnici oni žive u svojim porodicama, kao jednaki članovi ovog društva, a ovde imaju stručnu i profesionalnu podršku i pomoć. I društvo u celini ima korist jer je ovaj vid lečenja znatno jeftiniji nego da su bolesnici smešteni u psihijatrijskim ustanovama - kaže Miroljub Nikolić.

Gordana, Foto: D. Grujić

Prema istraživanju čuvenog doktora Mencine, direktora odeljenja za mentalno zdravlje u Trstu, lečenje psihijatrskih bolesnika u bolnici bolnici "Sveti Jovan", u kojoj je bilo 1.200 ljudi i koja je prva zatvorena u okviru reformi u Italiji, koštalo je godišnje 28 miliona evra. Sada troškovi zaštite mentalnog zdravlja na području Trsta koštaju 18 miliona evra, a preventivnim merama i rehabilitacijom je obuhvaćeno deset puta više ljudi.

(Dragan Grujić)