Prošetao sam kroz grad duhova u Srbiji, nekada je bio pun života: Ovo su scene iz napuštenog mesta gde tišina miriše na ono najgore

Decenijama kolaju priče o pustošenju sela, napuštenim imanjima, usamljenim starcima i beznadežnim neženjama... Ali, kako izgleda kada čitav jedan grad, veliki grad - sa trgom, crkvama, velelepnim zdanjima, pešačkim zonama ostane prazan, možete videti čim malo odmaknete na sever Srbije.

Nije mi ta činjenica nepoznata. Već u Zrenjaninu i Somboru primećuje se kako je grad suviše "komotan" za stanovništvo koje iz godine u godinu samo nestaje. Subotica se nekako još i drži. Ali, tek kada sam video Kikindu, shvatio sam kakav nas je egzodus snašao. Doslovno egzodus.

Preporučujemo

Dom zdravlja, Foto: Mateja Beljan

Bela kuga nas ubija polako, ali bežanje "trbuhom za kruhom" mnogo brže. Beograd, Novi Sad, Budimpešta, Beč, Berlin... Dvojna državljanstva, šeme za posao "preko", oglasi na banderama...

Foto: Mateja Beljan

A na ulicama ostali su starci. Hodaju lagano, ćaskaju među sobom i guraju bicikle. Glavni trg sablasno je prazan. U nedelju popodne može se izbrojati 10 do 15 ljudi. 

Groblje, Foto: Mateja Beljan

Bašte kafića poluprazne. Tek poneko sedne, pa ode. A onda nastane tajac.

A deca? Moguće je videti tek ponekog sa svojim roditeljima. Ili sa drugom. Nema onih družina koje dižu graju u čitavom kraju.

Centar grada, Foto: Mateja Beljan

Dok se tornjevi crkava, gradske kuće i krošnje drveća uzdižu visoko iznad praznih ulica, u gradu se može čuti samo tišina. Tišina, koja miriše na smrt...

"Gužva" u pešačkoj zoni, Foto: Mateja Beljan

Odmaknete li se od centra grada, čoveka možete videti na svakih par stotina metara. I nema pešaka. Lagano se vozaju biciklima ili automobilima.

Sve nas je manje, Foto: Mateja Beljan

Prepešačiti grad pravi je izazov, jer nije uopšte mali - da biste videli sve znamenitosti treba računajte na najmanje 10 kilometara hoda kroz "uspavani grad".

Bolnica, Foto: Mateja Beljan

Hoćemo li za koju deceniju dočekati da imamo čitave gradove duhova, koji će sa svojim praznim zgradama i tek po kojim pešakom izgledati kao neka mesta iz filmova strave? Tišina koja plaši, prostranstvo koje guši.

Pravoslavna crkva, Foto: Mateja Beljan

Ovaj nestanak grada prati i jedna neobična pojava za Srbiju. U Kikindi nema divlje gradnje.

Stara i nova zgrada, Foto: Mateja Beljan

Na periferiji uredno su nanizane prizemne kuće, u centru se ponosno uzdižu velelepna zdranja, a u starom delu grada spajaju se stare, masivne kuće. Nema nadogradnji, nigde se ne vide narandžaste cigle koje još nije prekrila fasada i stolarija, a o "soliterima monstrumima" nema ni govora.

Centralni trg, Foto: Mateja Beljan

Sva mesta u čekaonici autobuske stanice su prazna. Tu je samo šalterska službenica koja se raspričala sa koleginicom i ne očekujući da će neko da pokuca i zatraži kartu. Nekoliko lokalnih autobusa je tek otišlo, gotovo prazno. A najpuniji je onaj koji vozi za Beograd.

Foto: Mateja Beljan

Možda ćemo jednoga dana, kada život u velikim gradovima (čitaj: Beograd i Novi Sad, jedina dva u koja ljudi još beže iz ostatka Srbije) spas pronaći u starim, napuštenim i urbanistički sređenim gradovima, kao što je to Kikinda.

(M. Beljan)