Dušan (94) je jedan od poslednjih logoraša Mauthauzena: Preživeo je 3 logora, ozloglašeni kamenolom i "vivo eksperiment"

Dušan Stojiljković (94) dočekao je duboku starost posle torture u tri logora. Prvo na Banjici, zatim u Mauthauzenu i na kraju na Golom otoku.

Kreće se uz pomoć štapova, ali i dalje veoma vitalan s obzirom na to da mu je vrlo blizu čitav vek života. Pamti detalje i imena i pripoveda o svojoj mučnoj mladosti u Drugom svetskom ratu. Još su više zapanjujući, vitalnost i dobro sećanje, jer je bio zarobljenik tri logora.

Preporučujemo

Uhapšen je sa nepunih 19 godina i odveden u Banjicu. Sa nama je pričao o ozloglašenom Mauthauzenu, gde je prebačen na jesen 1944. godine, jer je se čitavog života bavio pre svega njegovim svedočanstvom, a danas je jedan od poslednjih živih zatočenika iz Srbije. Tu je bio samo broj, 107.032. 

Foto: M. Ro.

- Kada smo došli, stari zatočenici su nam rekli da je tamo banja. Nosili smo kamen uz tih famoznih 186 stepenika, morao je da bude težak najmanje 30 kilograma. Nas nisu, kao u prethodnoj grupi, tukli. Jevreji iz Holandije su morali da pužu, Francuzi su morali da skaču po četiri stepenika. Jednog našeg iz Banjice su izdvojili i bacili sa litice u kamenolom. On je u padu uhvatio rukom  jednog SS-ovca za nogu i povukao za sobom u ambis. I taj ambis je posebna priča Mauthauzena. Dešavalo se da ljudi padnu, prežive i ponovo su ih vraćali na rad. Tu je bilo nekoliko SS-ovca kojima je to bilo zadovoljstvo. O tome je bilo reči na Nirnberškom procesu - priseća se Stojiljković.

Prepričava nam kako je okončan njegov težak fizički rad preko strmih i uskih, takozvanih "stepenica smrti". Oni koji su obišli ovo mesto znaju kakva jeza i vrtoglavica hvata kada se krećete niz njih, i da instinkt otvorenog i hladnog područja tera na dodatni oprez. To što ih se "otarasio" , to se samo "srećom" umalo nije završilo još gore.

Stepenice Mauthauzen Foto: Profimedia

- Ja sam nedelju dana radio u kamenolomu. Pao sam jedne nedelje posle povratka. Starešina me je prepoznao jer mi je pre toga skinuo i uzeo cokule, gojzerice, pa nisu me tukli ili ubili, samo su me odveli me u bolnicu. Preživeo sam "pegavac" (pegavi tifus). Taj pegavac je veštački, bio sam žrtva "vivo eksperimenta". Sutradan sam odveden na operaciju. Rihter je bio lekar koji je operisao, radio ih je po 5 dnevno, poznato je da su vadili slepa creva iako to nije bilo potrebno - nastavlja on, dodajući da je jedan američki lekar rekao da je Mauthauzenu video sve bolesti koje je kroz studije izučavao.

U logoru su spavali po trojica, drugde su terali i po četvoricu, kao sardine, na krevetima, širine jedva metar. Nije bilo pomeranja da ne bi dobili batine, a oni koji su tražili toalet ne bi se iz njega vraćali.

Foto: Profimedia

- Život je takav, u krevetu sam spavao sa jednim oficirom Nedićeve vojske čije su trupe bile Draže Mihajlovića. Bili smo u krevetu gde smo bili nas trojica. Ja sam bio u bolničkom delu Dražinog pokreta, kujnu su držali bivši partizani. Pokušavali smo da stvorimo neku zajednicu, ali nismo uspeli. Sve je zavisilo do logora. U jednom područnom logoru Mauthauzena, odnosi između NOB-a i četnika bili su krajnje zaoštreni. Dvojica pripadnika, jedan NOB-a i drugi ravnogorskog, potuku se, Nemci likvidiraju i jednog i drugog.

Na pitanje kako je preživljavao i kako ga to psihički kasnije nije lomilo, toliko da je vodio grupe i delegacije odgovara: "Pretvorio sam se u mehanizam."

Još je jedna stravična scena koja nika nije potisnuta iz uma:

- Na rukama mi je umro drug iz banjičkog logora i poslednja reč na usnama mu je bila "mama", držao je koru hleba. Držao sam ga u naručju, pojeo njegov poslednji zalogaj. Plakao sam tada kao dete.

Logor Mauthauzen je oslobođen 5. maja 1945. godine, a Stojiljković je odatle prebačen u bolnicu u Lincu gde je proveo pet meseci.

Foto: M. Ro.

ŽIVOT NAKON RATA

Kada se vratio u Srbiju, pratila ga je UDBA, kojoj su bile sumnjive njegove aktivnosti i kretanja. Posle dva logora, završio je i na trećem, Golom otoku, sedam godina posle Mauthauzena. O njemu nerado priča jer ga nije mnogo izučavao i prikupljao građu, ali kaže: "Nije bilo lako ni u njemu."

- Posle logora imao sam "počasno" zvanje izdajnika. Bio sam slobodni prevodilac, imao sam zvanje umetnika. Ali, nisam bio slobodan. Jedan moj drugar je umeo da kaže "više umetnik, nego slobodan" - kaže Stojiljković.

Nakon svih muka, dočekao je da napuni 94 godine.

- Ja nemam ništa, ja sam porodični penzioner. Imam 70 odsto ženine penzije i 90 odsto invalidnine. Imam dovoljno materijalnih sredstava da platim apartman u staračkom domu Kostić, imam za lekove, nikada nisam imao platu. Predsednik Saveza boraca je čuo da nemam platu, pokušali su da mi nađu, znao sam podosta jezika, nisu uspeli. Predložili su me za penziju koju nisam dobio.

VIDEO: Ivica Lazović, čovek koji je 1996. godine preživeo direktan pucanj u glavu

(M.Ro.)