Da li se jaja boje u crno ako ste u žalosti i da li plaštanica ispunjava želje? Na sva pitanja koje vernike zbunjuju postoji samo jedan odgovor

Da li da farbam jaja, ako mi je član porodice preminuo protekle godine, da li da ih bojim u crno, ako sam u žalosti i koji je najbolji dan za pričest tokom Stradalne nedelje, samo su neka od pitanja koja okupiraju pojedine pravoslavne vernike uoči najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa.

Gomila sličica i korpica kojima na trgovine zasipaju, želja da nam jaja budu što lepša, a trpeza što bogatija, neretko zaglušuju prava pitanja koje treba postaviti – šta znače svi ti običaji oko čijih verzija ukrštamo koplja? Koja je njihova prava vrednost i da li zaista verujemo da je dovoljno pronaći tu neku „najpravilniju“ praksu, da bi nam Bog dao ono što od Njega tražimo?

Preporučujemo

Ako se usredsredimo samo na to da tražimo "najpravilnije običaje", promaći će nam supština Foto: Telegraf

- Postoje različite zabune po pitanju običaja za svaki praznik, pa i za Vaskrs. Suštinski problem gotovo uvek je što običajima pokušavamo da tumačimo praznik, umesto da sam praznik razumemo kao poziv nama da nađemo viši smisao svog života – kaže dr Rastko Jović, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

DA LI FARBATI JAJA AKO JE NEKO U KUĆI PRETHODNO UMRO?

Ne u koju boju farbati jaja, već šta je značaj Vaskrsa jeste ono prvo što moramo da se zapitamo, ističe on.

- Bog je postaje čovek, delio je život sa nama, sve naše tuge i boli svakodnevice, a zatim je podelio i ono najteže za svako ljudsko biće – smrt. Hristos umire na krstu i time postaje jedan od nas, a zatim vaskrsava i pokazuje da smrt nije kraj i konačna tačka našeg postojanja. Vaskrs je tako praznik nade za svakog od nas, nade da možemo uz Hrista vaskrsnuti i živeti večno. Ako sad samo na trenutak razmislimo o tome šta Vaskrs predstavlja, kao vaskrs života i ljubavi Božije prema nama, onda pitanje da li se jaje farba u crno zato što je neko umro, gubi svaki smisao – objašnjava teolog.

Vaskrs je nada u život svakog od nas, kao i nada za sve naše pretke i potomke kad god da su umrli, dodaje.

Vaskrs je nada u život svakog od na Foto: crkvenikalendar.com

- Vaskrs večnog života u Hristu daje novi smisao i našem tugovanju, pa je tako bilo kakvo farbanje crnih jaja beznačajno u kontekstu večnosti. Farbanje jaja je običaj koji ima značenje na Vaskrs samo ukoliko izražava radost i ljubav kojim ovaj praznik diše. Uostalom, nije potrebno mnogo objašnjavati i shvatiti da običaji na Vaskrs imaju za smisao naše povezivanje sa ljudima u kontekstu radosti. Njihov cilj je da povežu porodicu, ali i da na jedan topao, emotivan način posvedoče deci o posebnosti tog dana, učešćem porodice i prijatelja u zajedničkim aktivnostima tokom praznika. Dakle, običaji moraju ispratiti smisao praznika, ukoliko to nije slučaj, ukoliko oni dovode do frustracije, tuge, ljutnje, svađe među ljudima - onda ne mogu imati nikakav značaj, ma koliko ih ispravno vršili – kaže on.

KADA JE NAJBOLJE DA SE PRIČESTIM?

Kako barem ove nedelje većina pravoslavnih hrišćana posti, pitanje da li postoji dan kada je „najbolje“ pričestiti se takođe se postavlja. Jedni tvrde da je to Veliki četvrtak, s obzirom da se tog dana odigrala Tajna večera, dok drugi dolaze na Veliki petak spremni za pričest, samo da bi saznali da taj dan ne mogu da pristupe tajni.

Кada se pričešćujemo, mi odgovaramo na Hristov poziv ljubavi, i istovremeno se povezujemo sa drugim ljudima koji su sa nama zajedno na službi Foto: AP/Tanjug

- Pitanje kada je „najbolje“ pričestiti se nema mnogo smisla. I ne treba zaboraviti da je na Veliki Petak nemoguće da se bilo ko pričesti, jer tada Crkva ne služi Liturgiju – dakle, nema pričešća. Međutim, ono mnogo bitnije što proizilazi iz ovakvog pitanja pojedinih vernika, jeste nažalost shvatanje da je Crkva poistovećena sa trgovačkim centrom koji zadovoljava naše trenutne potrebe, a ne one koje se tiču večnosti, pošto govorimo o Vaskrsu – objašnjava profesor Jović.

Drugim rečima, skloni smo da sve svedemo na kupoprodajni odnos: mi Bogu dajemo običaj, a Bog nam zauzvrat daje dobro.

- Ono što nedostaje u svemu tome jeste da razumemo šta je bila suština Hristovog života, a to je da nam pokaže kako da volimo. Dakle, ne postoji dan kada je „dobro“ pričestiti se, a neki drugi „nije dobar“. Na svakoj službi Liturgije Hristos poziva ljude jer ih voli, daje se i nudi kroz pričešće. Кada se pričešćujemo, mi odgovaramo na Hristov poziv ljubavi, i istovremeno se povezujemo sa drugim ljudima koji su sa nama zajedno na službi. Pričešće je dakle odgovor na Hristovu ljubav i učešće u njoj - sa nadom da će nas ljubav oplemeniti i menjati. Ukoliko želiš da voliš, činićeš to kad god možeš, a ne iz razloga kratkoročne koristi koja u kontekstu ljubavi nema smisla – objašnjava on.

Običaji su tu samo ako nas spajaju u ljubavi i radosti Foto: Tanjug/Zoran Žestić

ZAŠTO SE PROVLAČIMO ISPOD PLAŠTANICE?

Plaštanica - platno na kome je prikazano polaganje Hrista u grob – iznosi se samo uoči Vaskrsa, na Veliki petak i postavlja na sto ispred oltara. Vernici ga celivaju, a potom se provlače ispod stola. U nekim krajevima veruje se da se ispod plaštanice treba provući tri puta, dok u drugim vlada uvrenje da se to čini kako bi se verniku ostvarila neka lepa želja.

- Prolazak ispod plaštanice, a plaštanica predstavlja umrlog Hrista, nije ništa drugo nego naše podsećanje na smrt. I ne samo što se sećamo Hristove smrti, nego se sećamo i svoje sopstvene. Time se podstičemo da razmislimo o dosadašnjem životu, jer će dolazak smrti da nas stavi pred pitanje: „Šta smo to učinili od svog života?“  - razjašnjava profesor Jović.

Plaštanica nas seća na sopstveni život, ne ispunjava želje Foto: Wikipedia/Oleg Blazhko

Pošto ne znamo kada ćemo umreti, onda je sećanje na smrt prilika da razmislimo o svom životu i možda izvršimo neke promene, preobražaje.

- U tom dubljem sagledavanju čitave drame od Velikog Petka do Vaskrsa, pitanje prolaska ispod plaštanice jeste podsećanje na našu ličnu dramu koja nas čeka i poziv na promišljanje o sopstvenoj odgovornosti pred iznenadnom smrću. Zbog svega toga, pitanje koliko puta proći ispod plaštanice postaje nevažno u odnosu na ovaj značajniji poziv – da brinemo o sebi i večnom značenju života koji sada živimo. U veri čovek nije pozvan da trguje sa Bogom, nego da odgovara na poziv Božiji time što će preuzeti ličnu odgovornost za svoj život „učeći“ da voli – zaključuje on.

(Telegraf.rs)