Vozila sam se 130 na sat na dva točka, jela pasulj i pila pivo: Provela sam dan sa srpskim bajkerkama u njihovoj humanoj misiji (VIDEO) (FOTO)

Širom sveta 18.000 žena vozi štafetu kako bi skrenule pažnju na žene u saobraćaju. Srpske bajkerke imale su poseban razlog - gas su dale za prevenciju kancera.

Međunarodna ženska moto-štafeta, kojom učesnice skreću pažnju na važnost preventivnih pregleda u borbi protiv raka prošla je Srbijom. Bajkerke su štafetu preuzele od koleginica iz Makedonije na graničnom prelazu Preševo, a predale koleginicama iz Mađarske na graničnom prelazu Kelebija. Među bajkerkama sam se našla i ja - novinarka koja nikada pre nije sela na motor.

Preporučujemo

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Oduvek sam bila avanturista i volela sam brze vožnje po zabavnim parkovima, ali nisam ni sanjala da ću se ikada voziti na motoru, jer sam smatrala da nemam dovoljno hrabrosti za to. Mislila sam da je motor stvoren samo za muškarce, a mene su na moto skup pozvale ni manje ni više nego žene - bajkerke. Želela sam da vidim kako izgleda njihov dan na motoru i da to snimim.

Okupile smo se u subotu u 8 ujutro ispred Hrama Svetog Save i čekale ostale devojke da se pridruže. Saznala sam da među bajkerkama ima raznih profila. Neke od njih su doktorke, druge su direktorke firmi, treće instruktorke joge. Najviše me je iznenadilo kada sam čula da je jedna od njih neposredno pred put dojila svoju novorođenu bebu, a onda sela da vozi ovu dugu i humanu vožnju. Mislila sam da su ove žene grube po prirodi, a dokazale su mi upravo suprotno - da su veoma osećajne!

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Oduševila sam se jer su vezale roze maramu oko ruke kao simbol borbe protiv raka. Njihova vožnja je ovog puta bila posvećena nedavno preminuloj prijateljici i koleginici Oliveri Pavlovic Oli i ovim putem su želele da skrenu pažnju žena da odlaze na redovne lekarske preglede i poručuju da ako se otkrije na vreme, rak je izlečiv!

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Pored humane poruke, one su poslale i poruku o bezbednosti u saobraćaju, značaju poštovanja pravila, ograničenja brzine i zaštitne opreme, što me je dodatno fasciniralo. Rekle su mi da je štafeta krenula 27. februara iz Škotske, a prošla je Francusku, Italiju, Španiju, Portugal, Andoru i sve zemlje redom do Severne Makedonije. Čula sam da je u drugim balkanskim državama štafetu vozilo 5 - 10 bajkerki, a nas je bilo skoro pedeset.

Uzbuđenje je raslo, adrenalin takođe. Dobila sam kacigu, moto jaknu i pojas koji nisam znala ni kako da vežem oko sebe. Spremile smo se i konačno krenule. Sela sam na motor i odmah mi se dopao osećaj slobode. Jednom rukom sam se držala za motor, a drugom sam držala kameru kojom sam želela da zabeležim svaki trenutak.

Devojka koja me je vozila je super bajkerka Marija Petrović u društvu poznatija kao Maraya. Maraya je internacionalni direktor prodaje u jednoj američkoj firmi, a njena strast su motori. Motor često vozi u štiklama, dok dnevne obaveze obavlja u kožnim bajkerskim čizmama. Odmah sam stekla poverenje u nju i srušila mi je sve predrasude o vožnji na motoru, jer sam se osećala veoma bezbedno.

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Nakon defilea po gradu otišle smo do obližnje pumpe da sipamo gorivo. Tada smo shvatile da ostatka grupe nema. Dale smo gas na auto-putu i pojurile da ih stignemo. Znale smo da je sledeća stanica u Novom Sadu. Na Petrovaradinskoj tvrđavi srele smo samo dve bajkerke - Kolet i Josan. Kolet Eleg iz Australije je jedina žena koja vozi ovu štafetu još od prvog dana, od Škotske. Otkrila mi je da dobija saputnice u svakoj zemlji, da neke ostaju uz nju i štafetu na putovanju kroz dve-tri zemlje, neke i duže. Ona je na putu već 37 dana i ovo joj je šesnaesta zemlja na ruti.

Upoznala sam i Josan Gerding, Holanđanku koja živi u Srbiji u Novim Banovcima. Ona je svog partnera Engleza, takođe bajkera upoznala baš u Srbiji. Nakon što smo se lepo ispričale i razmenile informacije, krenule smo dalje. Na svom putu smo obišle razne znamenitosti i konačno smo se našle sa ostalim bajkerkama kod Katoličke crkve u centru Novog Sada. Ispostavilo se da je ostatak grupe išao magistralnim putem i da ih zbog toga nismo sustigle.

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Nastavile smo put ka Subotici i oko 16 časova smo imale jako lep doček u lokalnom moto klubu. Nakon kraćeg odmora zaputile smo na granični prelaz Kelebija da predamo štafetu mađarskim bajkerkama. Dočekalo nas je samo dve Mađarice, a štafetu je predala Ana Radžić, amabasadorka WRWR u Srbiji. Sam čin je bio jako emotivan i devojke su razmenile poklone. U štafeti se inače nalazi papir na koji se motoristkinje koje voze ovu rutu potpisuju i na taj način postaju deo istorije. Gle čuda, upisala sam se i ja kao ravnopravni član.

Sama ideja je potekla iz Velike Britanije sa ciljem da se skrene pažnja na broj žena u moto svetu i da su žene ozbiljna ciljna grupa kojoj tržište mora da se prilagodi.

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Nakon što smo predale štafetu, zaputile smo se u Suboticu da proslavimo uspešno završenu vožnju. Organizovale su žurku u jednom baru u kom je svirao rok bend, dočekao nas je najukusniji meksički pasulj, lepinje i pivo. Bo Bajkerka, Saki Kavasaki, Big mama, čiji su ovo profesionionalni nadimci, uživale su u rok zvuku i ukusnoj hrani. Sa njima sam đuskala i ja i klimajući glavom pojela sam i drugu porciju pasulja. Uživale smo još malo u ovoj pivnici i iscrpljene otišle na spavanje. Pre nego što sam se pozdravila sa svima, bajkerke su mi poželele dobrodošlicu u sestrinstvo, nakon čega sam i ja poželela da naučim da vozim motor!

Foto: Telegraf/Ivana Trišić

Sutradan sam se puna pozitivnih utisaka vratila za Beograd i bila sam srećna što sam doživela ovo prelepo iskustvo. U ovoj moto štafeti učestvovalo je preko 50 žena iz Srbije, a one su prešle više od 1.400 kilometara na motorima zarad humanog cilja. Za sada su najbrojnije čuvarke štafete. Dubok naklon ovim caricama!

(Ivana Trišić)