Saši je sa konjima lakše nego sa ljudima: Na poslu je od jutra do mraka, bez praznika i slobodnog dana, a srećniji je od mnogih (FOTO)

Saša Kostadinović (44) je srećan i zadovoljan čovek, iako svakodnevno radi u proseku deset sati, od jutra do mraka, bez dana odmora. Kad njega upoznate, shvatite nije uobičajena fraza kada neko kaže da je "spojio ljubav, zadovoljstvo i posao". Jer, u njegovom slučaju je upravo tako. Konji su Sašina najveća ljubav, a posao kojim se bavi pravo zadovoljstvo u životu. On je džokej i trener galopera.

Preporučujemo

Foto: D. Grujić

UZ KONJE ŽIVI SVOJ SAN

Sa ocem Beljom, u Mačvi poznatim džokejom i trenerom galopskih konja, još kao dete je dosta vremena provodio u štalama u to vreme brojnih odgajivača trkačkih konja i na hipodromima u Bogatiću, Šapcu, Bijeljini... Uz oca je zavoleo konje toliko da je još kao četrnaestogodišnji dečak u svojoj glavi umislio da će mu oni biti životni poziv.

- Otac mi je branio da jašem konje jer se plašio da mi se nešto ne dogodi, a ja sam baš želeo da postanem džokej. Bio sam dobar đak, razmišljao da upišem srednju školu u Šapcu, ali je sve potisnula ljubav koju sam gajio prema konjima. Otac je popustio kada sam napunio četrnaest godina. Pamtim taj dan 1990. godine kada sam prvi put seo u sedlo na konjičkim trkama u Bogatiću. Od prevelikog uzbuđenja sam pao sa konja pred start mašinom i ostao da visim na njemu. Tada, kao i nikada kasnije strah nisam osećao. Jahao sam Gravelina i trku završio na trećem mestu, a već naredne dve trke sa Pani sam stigao prvi - seća se Saša.

Saša i Kruna, Foto: D. Grujić

Još četiri godine je kao džokej mamio aplauze ljubitelja konjičkog sporta na hipodromima, osvajao pehare i proslavio brojne galopere. U minut i po do dva, koliko traje trka, živeo je svoje snove.

- To je poseban osećaj. Kada sa konjem uđeš u start mašinu adrenalin proradi da ne osećaš ništa drugo, pa ni najjači bol. Kao da su se sva svetla pogasila, ti si u totalnom mraku, a sija samo staza koja te vodi do cilja. I samo na to si fokusiran, spreman da u deliću sekunde odlučuješ jer nemaš vremena da dugo razmišljaš. Čini mi se da je kao da sam se rodio sa tim - nastavlja Saša.

NE JAŠE OD SVOJE OSAMNAESTE

Od svoje osamnaeste godine, posle povrede noge u Austriji, Saša ne jaše galopere, već se posvetio trenerskom pozivu. Budi se pre nego što svane i kada sunce pomoli prve zrake on je već iz Mačvanskog Metkovića, gde živi, stigao na hipodrom. I tako svakog dana. Nema praznika, "crvenog slova", slobodnog dana.

- Konji razumeju ljude i osećaju kako se ophodiš prema njemu, da li se pažljiv, iskren, koliko ljubavi mu pružaš. Kad uđem u boks najpre im javim, porazgovaram sa njima, kao sa nekim čovekom. Ma, uverio sam se hiljadu puta da je sa konjima jednostavnije i lakše nego sa ljudima - dodaje Saša otkrivajući da konji prepoznaju smirenost i iskrenost i bolje od ljudi uzvraćaju ljubav.

Saša slavi pobedu Marakesa, Foto: D. Grujić

Uspeo je, kaže, da u treningu konje sa kojima niko drugi nije mogao da izađe na kraj jer su bili svojeglavi, "činili čuda", izbacivali džokeje iz sedla, preobrazi u "normalne" i uspešne na trkačkoj stazi. Takav je bio i Marakeš, koji je posle velike galopske karijere postao "neposlušan", pa su ga bivši vlasnici ponudili na prodaju.

- Kupio sam ga, mada nikada nisam želeo da imam svog konja. Sada je miran da i dete može da se sa njim igra i da ga jaše. Imam sreću i da lepo zarađuje na trkama jer je u sulkama pravi šampion, tako da nagradama koje osvaja pokriva troškove, pa i zarađuje. Ali, meni su draži pehari koje smo osvajali na trkama, jer nikada na konjički sport nisam gledao isključivo kroz novac. Zadovoljan sam što radim posao koji volim i od koga moja porodica i ja možemo pristojno da živimo - kaže Saša.

Osim svog "Mara" kako tepa Marakešu, Saša u treningu ima još dva uspešna grla - Krugu i Nimana. Pominje i Emanula, Skaj Šuter, Šari, Gangstera, Nigeriju... Radio je i sa njima, spremao ih za osvajanje trkačkih staza i slavio kada su na cilj stizali "među prva tri".

Sa Marakešom se takmiči u trkama sulki koje sam vozi. Prvi ili drugi, retko kada treći - Marakeš je u ovom trenutku najuspešniji sulkaš na hipodromima u Bogatiću i Šapcu.

I KONJI IMAJU "LOŠE DANE"

Foto: D. Grujić

Uz nekoliko sati svakodnevnih priprema za trke, on radi i sve druge poslove - čisti boksove u kojima su smešteni, timari ih, redovno hrani i poji. Svakoga, kaže, poznaje "u dušu".

- Galoperi su nežni kao staklo. Nisu to radni konji da mogu svakog dana da oru. Engleski galoperi mogu bezazleno da se povrede i dok se valjaju u boksu i nakon toga završe karijeru. I konj može da bude neraspoložen, da ima loš dan. Zato u treningu ne postoje čvrste šeme i planovi rada. Kad ujutro uđem u boks i vidim da nije pojeo svu hranu, znam da konj ima neki problem i da se ne oseća dobro. Onda tog dana ne treniramo galop, već šetamo i razgovaramo - objašnjava Saša.

Sa konjima Saša dnevno provede više vremena nego sa porodicom, Rade posle razvoda sa svojom majkom u Novom Sadu, dok se najstariji Branislav već oženio i uskoro će mu podariti prvo unuče.

Vraćajući se u detinjstvo i prisećajući se kako je i pored očevih zabrana prvi put uzjahao konja i posle toga postao uspešan trener galopera, Saša se ne usuđuje da sinovima određuje životni put.

- Dobri su đaci i mogli bi da se školuju. Možda je Luka, koji ima osam godina, najbliži tome da me nasledi jer se stalno igra tako što je on kao džokej. Veže manilu na makare, sedne na njih i kao jaše konja. Ili, kad vozi bicikl ponese i korbač pa glumi da je džokej. Ko zna, još su mali. Svako treba sam da bira životni put. I ja sam možda mogao završiti školu, biti gospodin čovek i raditi nešto sasvim drugo, ali konji su moja ljubav i ponovo bih, kada bi trebalo, birao ovakav život - dodao je na kraju Saša.

(D. Grujić)