Ako smo mogli američke "ponose" da uništimo, onda možemo sve: Kako su dva junaka vratila veru i snagu Srbima, pa sa neprijateljem postali prijatelji (VIDEO)
Zvuk sirene, hitna mobilizacija, oskudna municija za tako snažnog neprijatelja i položaj koji ti dodele - ovako je počela NATO agresija nad Srbijom pre tačno 20 godina. Ipak za Boška Dotlića i Zoltana Danija, tenzija i hrabrost u sećanjima prisutna su i dan-danas, kao tog 24. marta 1999. godine.
Preporučujemo
Obišli smo pijace po gradovima Srbije i zatekli šok cene ovog proleća: Domaćice ljute, biraju koju jednu stvar da kupe, a pijačari sležu ramenima
Oglasile se sirene u Nišu: Građani ostali u mraku, kada se začuo zvuk od koga se ledi krv u žilama (VIDEO)
S obzirom da sam noć uoči zvaničnog početka rata, pošto sam rođena 23. marta, proslavljala treći rođendan, pričali su mi da je slavlje prekinula jeziva vest. Mama sa kumom i ujnom odlazi pred mali televizor tačno u ponoć, a spikerka izgovara "u zemlji je vanredno stanje, vojska je mobilisana, Amerika sprema agresiju nad našom državom".
Svećice su već odavno bile pogašene, a gosti su se mahom razbežali. Ne sećam se, ali se metež i panika osećao uvek kada je moja majka prepričavala kako je ružno proslavljen za nju najlepši dan.
Sa velikom tremom, mada mi to nije znano, dolazim u Skorenovac, kako bih se sastala sa dvojicom nacionalnih heroja, koje ne samo da je narod tako proglasio, nego i država: pukovnikom u penziji, Boškom Dotlićem i komandantom u penziji Zoltanom Danijem. Obojica su učinila podvig na koji bi i Amerikanci mogli samo da skinu kapu, jer uslovi pod kojima su izlazili pred "puno nebo" daleko su bili od zavidnog nivoa.
Dani je nakon samo tri dana od početka rata oborio čuvenog američkog "nevidljivog", odnosno avion F-117A iz baze u Šimanovcima, a Dotlić 2. maja avion F-16CG iz Karlovčića.
Linija njihove operativnosti bila je zapadni Srem. Dok stojimo u spomen-sobi u Skorenovcu, moj domaćin Zoltan pokazuje mi svoj divizion na velikom "posteru" koji je preko celog zida. Na stolu je autentični kompjuter iz tog doba, a na njemu delovi oborenih aviona - kao trofeji. Još isprljani od ulja, predstavljaju predmete koje ne mogu uzeti u ruke bilo kako, jer prema tim predmetima morate imati poštovanja.
Nasuprot posteru vojnika, nalazi se u istoj toj veličini fotografija koja prikazuje trenutak ispaljivanja rakete, a na nju je naslonjeno krilo oborenog F-117A. U tom trenutku pitam Zoltana "kakav je osećaj?", a on gledajući ponosno u zid samo progovara "moćan". Delovalo je kao da je tada krenula retrospektiva njegovog sećanja.
Pred kamere naše redakcije staju obojica, ispravljene kičme i blago zabačenih ramena - vojnički, zaista. Ratni drugovi kako sebe nazivaju, već na moje prvo pitanje imaju neobjašnjiv žar u očima, sećanja koja su i danas živa, naviru.
- Pre tog 27. marta, kada je oboren prvi američki avion, bili smo u režimu ćutanja na poziciji u Šimanovcima i čekali smo na izvršenje zadatka za koji smo se spremali mesecima unazad. Prosto, to je za nas postala rutina, koju smo toliko dobro uvežbali da smo u svakom momentu bili spremni za napad, jedina stvar koja je mogla da zakaže bila je tehnika - kaže Zoltan Dani, koji je bio komandant trećeg raketnog diviziona, dok pored njega stoji njegov nekadašnji pomoćnik Boško Dotlić.
SAMO SE LUD NE PLAŠI
Tog veoma važnog dana, kada je oboren "nevidljivi", Boško nije bio na smeni, koja se inače menjala na svakih šest sati. A Dotlić slikovito pokazujući na "sat" na ruci, objašnjava koliko je dugo trajala jedna smena. Svaki minut je bio kao dan, jer dok su se nalazili u komandnoj jedinici, vrlo je bilo moguće da će poginuti.
Na moje pitanje šta je bilo najteže svakim ulaskom u kabinu, kažu da je to mogućnost da se neko uplaši od pravog borbenog rada koji je sada bio tu, pred njihovim očima i pod njihovim prstima. Zotlan objašnjava da je to jedna zastrašujuća eksplozija od koje kabina zadrhti.
- Lud čovek se ne plaši, naravno da nekakav strah postoji, ali upravo to uvežbavanje, njime stičete rutinu i nekakav psihološki momenat sigurnosti u sebe da možete da završite taj posao. Ekipa sa kojom smo radili, sasvim je savesno, pošteno i beskompromisno izvršavala poslove, bilo je pravo zadovoljstvo raditi sa njima - kaže Zoltan.
OBORILI SMO NJIHOV "PONOS"
Neverovatna situacija u kojoj se nalazite "pod nogama" svetske sile, a vi se pomoću različitih kablova i gvožđa dovijate, ne biste li upecali signal i doneli odluku da ispalite raketu.
Nad njihovom glavom bilo je mnogo problema, na stranu činjenica da je u toku rat, ali hrabrost, za koju su kasnije odlikovani i sigurnost u svoje znanje, doneli su istorijsko lansiranje rakete.
Prošlo je 20 godina, ali morala sam da ih pitam kakav je osećaj oboriti neprijateljski avion.
- To je fantastičan osećaj. Znači da sav onaj trud koji ste uložili u sve to na kraju je dao jedan takav rezultat koji je kasnije bio vrlo zapažen, pogotovo u svetu. Da ne kažem koliko je to posle nama dalo još veći moralni motiv, u celoj vojsci Jugoslavije. Odjedanput smo mislili: sve možemo. Ako smo mogli takav jedan avion da uništimo, onaj koji su oni proglasili za ponos njihove avijacije jer je "nevidljivi", onda možemo sve - priseća se Zoltan.
"SREĆNO" KAO DA IDEMO U RUDNIK
Ispred mene stoje dva muškaraca koje posmatram: ova dva viteza, sa svojim timovima, "čistila" su nebo, dok su se moja i hiljade porodica u bivšoj Jugoslaviji krile. Iste sekunde sve one priče o skloništima i okupljanjima u podrumima padaju u vodu - ovim ljudima sigurno je bilo najteže. Na braniku zemlje borili su se za sve nas po nekim improvizovanim rovovima, dok su se i sami krili od američkih radara.
Tok moje fascinacije prekida Boško Dotlić koji izgovara predivnu rečenicu: Država je jedna i država je svih nas, od seljaka koji ore i seje, pa do predsednika, svi je moramo braniti, jer imamo samo jednu, nema dve, tri države.
Zoltan potom objašnjava da je svaka smena u komandnoj kabini izgledala isto: pozdravljali su se rečju "srećno", kao da ulaze u rudnik, jer nisu znali da li će dočekati jutro.
"SAMO SAM VIKNUO PALI, TO IM JE BIO ŠAH-MAT"
Na samom početku maja došli su u selo Karlovčić, jer je raketni divizion kojim je upravljao Zoltan Dani, često menjao poziciju, čak 23 puta. Te večeri Boško je bio na smeni od ponoći do šest ujutru, a u posetu došao im je poginuli general Ljubiša Veličković. Bilo je oko pola dva ujutru, a kada je sve delovalo kao da je relativno mirna noć pred njima, nebo se iz pravca Valjeva i Sombora ispunilo neprijateljskim avionima.
Primenjujući svoje znanje i pretpostavke, Boško je odlučio da jedan od ciljeva pusti da priđe na 17 kilometara, u srpsku zonu dejstvovanja - to je američkom komandantu ratnog vazduhoplovstva, Dejvidu Goldfejnu, bio šah-mat.
- Nisam ni tražio dozvolu operativnog centra, viknuo sam "pali". Na ekranu sam video eksploziju i odmah nakon dejstvovanja naše jedinice, ugasili smo stanicu i ćutali. To su trenuci koje vam ne mogu opisati. Sediš i ćutiš, čekaš da vidiš šta će se dogoditi. Znaš da si pogodio avion, video sam to, ali nema euforije, jer ne znaš kakva će njihova dalja reakcija biti. Nastaje period tišine. To je bio pravi pogodak: pogodili smo komandanta eksadrile, naoružan avion i matirali smo pratnju tog aviona - priseća se Dotlić.
Kada smo zakoračili sa Boškom na tlo sa kog se upisao u istoriju ratnog vazduhoplovstva, u atare sela Karlovčić, njegovo lice je dobilo neki čudan sjaj, slike u očima počele su da se nižu, a odmah mi je rukom pokazao svoj položaj, sa kog je "skinuo" Dejvid Goldfejna.
Pitala sam ga kako je biti ovde nakon 20 godina? Na mah mi se učinilo da su mu zasuzile oči, ali ne od sunca.
- Sva sećanja naviru. Ovim putem smo došli, po ovoj zemlji smo pešačili, preslišavali naučeno, verovali da ćemo preživeti. Ovde smo meštanima bili heroji, zvali su nas "evo ih naši". Znate, neko vam je ovde verovao, mi smo se tu i sakrivali, menjali položaje. Ovde sam dokazao da sam služio onome čemu sam ceo život bio posvećen: da budem vojnik i branim svoju otadžbinu - kaže za "Telegraf" Dotlić u dahu.
MI SMO SAMO OBIČNI LJUDI
Dovoljno je samo da čujete delić njihovog ratnog iskustva, pa da se zapitate da li su ovi ljudi stvarni? Od krvi i mesa? Ne zato što su pukovnici u penziji, ceo svet ima vojnike, već zato što su bez obzira na svaki manjak koji su imali u tom ratu, pred neprijatelja stali kao najjača sila.
Kada se ovakvi ljudi nađu u vašem okruženju, potpuno je logično da ih posmatrate na jedan poseban način, ali oni za takav tretman ne žele ni da čuju.
- Boško i ja smo sasvim obični ljudi, mi ne dozovoljavamo da se od toga napravi nekakva magija, da smo mi bog zna šta. Ja sam sasvim običan čovek, od krvi i mesa i ne plašim se ničega u smislu da sad meni treba specijalno mesto gde ću da sedim, specijalna hrana. Jednostavno, šta svi jedu, to ću i ja - kaže Zoltan, dok se Boško potpuno slaže sa ovom konstatacijom.
U 78 dana rata, koliko su na vatrenom polju provela ova dva čoveka sa ostalim vojnicima, njihov divizion, treći raketni, nije izgubio nijednog borca, nije bilo ni ranjenih ni povređenih, a što je isto bilo jako važno, uspeli su da sačuvaju svu tehniku.
ONI NISU NI ZNALI GDE JE SRBIJA
O besmislu rata, uvek će vam prvo svedočiti vojnici. Tako Boško govori da on nije ratovao, on je samo branio svoju zemlju. Sa jedne strane Boško po nalogu svoje države, vođen patriotizmom, a sa druge američki piloti koji su suštinski bili vođeni nepatriotskim idejama.
- Tu je velika razlika između mene i njega kao vojnika, ja sam nošen patriotizmom, a on nekim svojim drugim idejama, najverovatnije novčanim. Jer on nema nikakvog patriotizma da dođe da bombarduje Srbiju, možda čak nije znao ni gde je na geografskoj karti - kaže Dotlić.
"KRVNI RATNICI, POSTALI PRIJATELJI"
Da ih rat nije iskvario, te da su svih 78 dana NATO agresije shvatili kao silu prilika u kojoj je svako morao da da uradi ono što mu je naređeno, najbolje govori podatak da se Zoltan Dani 12 godina nakon rata sprijateljio sa pilotom aviona koji je oborio.
Nakon što je Zoltanov sin preneo ocu izjavu pilota Dejla Zelka o tome kako se osećao kada je njegov F117 oboren iznad sela Buđanovci, Dani je poslao pismo Zelku. Ubrzo je to bio povod za snimanje filma "Drugi susret" čiji je reditelj Željko Mirković, a susret ova dva borca bio je zaista dirljiv i emotivan.
Zoltan je Zelka sa dvoje dece 2012. godine, pre premijere filma ugostio u svojoj kući u Kovinu, a tada je američki pilot rekao da je svestan da se neki ljudi u Srbiji neće osećati prijatno zbog njegovog dolaska, ali i da to može da razume.
Na pitanje da li je svestan da su piloti poput njega odneli živote običnih ljudi, civila, dece, Zelko je izjavio da se kaje i da je tražio oprost, ali i moli da se ne zaboravi da je on ipak bio profesionalac. Pilot koji je radio ono što su mu nadređeni govorili.
- Moram reći da sam pred svaki borbeni let, bilo da je reč o Srbiji ili Iraku molio Boga za živote ljudi. Molio sam se za mirovne pregovore, za rešenja za stolom - ispričao je tada Dejl Zelko.
Na to se i Zoltan nadovezao da su Dejl i on najbolji primer da kada prestane rat, treba da prestane i neprijateljstvo.
Ceo intervju sa Zotanom Danijem i Boškom Dotlićem pogledajte na početku teksta.
(Snežana Čenad)
Povezane vesti
Pripadnici Vojske Srbije podelili više od 400 paketića deci u bolnicama i domovima
Ministarstvo: Verska služba Vojske Srbije utemeljena Zakonom, apel na uzdržavanje od netačnih informacija
Ovo je moćna zver koja čuva nebo iznad Srbije: Saznajte sve o FK-3
<% post.title %>
Ovo je novo smrtonosno oružje srpske vojske: Ima zastrašujuće karakteristike
Video: Vučić obilazi gradilište Dečije bolnice Tiršova 2
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
KECMANOVIĆI OSUĐENI ZA MASAKR U RIBNIKARU Izrečena presuda roditeljima dečaka ubice, ocu 14 I PO GODINA, a evo koliko će robijati Miljana Kecmanović
KONTRA UDAR KECMANOVIĆA NA DEČAKA UBICU Jedna rečenica njihove advokatice ukazuje šta će biti njihova strategija nakon osuđujuće presude
SRAMNO! Evo kako se Miljana Kecmanović ponašala dok joj je izricana presuda: Vladimir zbunjeno klimao glavom, roditelji ubijene dece U SUZAMA
xaxaxaxaxaxa...xaxa....xaxa...xa
Koje budalaštine! Izgubili smo 6 aviona, 52 oklopnjaka, naših je vojnika i policajaca poginulo oko 150, civila oko 500, a mi se uhvatili tog jednog srušenog aviona. Jadni smo da jadniji biti ne možemo. NATO je izgubio 2 vojnika, 2 aviona i 30 bespilotnih letelica. Mi se morali povući sa Kosova. Ko je pobedio? Jel se zna, možda?
Podelite komentar
dašta brale
Mi Srbi ima već 150 godina idemo iz poraza u poraz do konačne "pobede". Ima da nas nestane ako ostanemo ovako ludi.
Podelite komentar
samo jedan komentar
Po bukinzima je već sada jasno da i ove godine ide 12-15% više Srba na letovanje u Lepu i tuđu...
Podelite komentar