Ušli smo u rudnik gde je nedavno poginuo rudar Mile: Tamo otac i sin nikada ne smeju da rade u istoj smeni i sve je baš kao u 19. veku (VIDEO) (FOTO)

Kratak, duboki pisak znak je da se će se parna mašina iz 19. veka upravo pokrenuti. Sajla na tornju Senjskog rudnika se okreće, a za nekoliko trenutaka svetlost dana ugledaće šestorica rudara.

Preporučujemo

Među njima nema braće. Ni oca i sina. Jer... nikad se ne zna, jama je jama. Ne sme nipošto da se dozvoli da jedna porodica ostane bez dva muška člana u jednom danu. A ako se desi najgore, jedan drugom bi bezuslovno pritekli u pomoć i rizikovali život zarad najbližeg, kako govore iskreno i potresno ljudi koji ovde provode radni vek.

Ulaz u jamu rudnika Resavica, Foto: Mateja Beljan

Dok se spušta metalni lift ili kotrljaju točkići vagoneta u kojem sede zbijeni, rudari imaju samo jednu misao: Da li će izaći živi i zdravi? Da li će biti biti zatrpani ugljem ili ugušeni od prašine ako naslage rude iznenada zatrpaju put? Sva ta pitanja prestaju kada preuzmu smenu, u onom trenutku kada jedan drugome kažu "Srećno!"

Isti posao koji danas rade otac i sin, nekada je radio i njihov deda, možda i pradeda. I ništa se od tada suštinski nije promenilo. Njihov posao je da ruše, pa skupljaju rudu, da kopaju i da se provlače kroz utrobu zemlje... To je težak, fizički i opasan rad. Dinamitom najpre raznesu ugalj, potom ga skupljaju i razbijaju krampovima. Dobro osluškuju da li će da se odvali još neki komad, jer opasnost je na svakom koraku. Nema tu neke zaštite, niti mogućnosti da se smrtonosna lavina zaustavi kada se pokrene. Koliko izdrži šlem i njihova pluća, tolike su šanse da prežive nesreću.

Izlazak iz jame u Senjskom rudniku, Foto: Mateja Beljan

Pre desetak dana u Resavici, njihov kolega Mile stradao je upravo tako - od uglja koji se obrušio na njega. I to je najveći strah svake žene koja kući dočekuje svog muža ili sina s posla...

Rudari konačno na svežem vazduhu, Foto: Mateja Beljan

Lift koji sam u Senjskom rudniku posmatrao je stigao. Zasijale su lampe rudara, a na njihovim crnim licima ozario se iskreni osmeh. Oni su sada gore, na zemlji, na vazduhu. Smena je gotova. Živi i zdravi, ali nagutani ugljene prašine i oznojani od teškog rada na 150 metara pod zemljom krenuće svojim kućama.

Mrki ugalj iz Senjskog rudnika, Foto: Mateja Beljan

RESAVICA

Nedaleko od Senjskog Rudnika, nalazi se rudnička varoš Resavica i sedište istoimene kompanije koja objedinjuje devet rudnika mrkog uglja u Srbiji. U samoj Resavici nalazi se još jedan rudnik. Maltene celo mesto gleda pravo na ulaz u jamu, gde svakodnevno ulaze klimavi vagoni puni rudara kojima u glavi odzvanja "Srećno, srećno". Jer, od sreće toga dana zavisi da li će iz jame izaći na svojim nogama.

Centar Resavice, Foto: Mateja Beljan

Masno odelo, žustri pokreti i zbunjenost sto mu se, uopšte, neko obraća. Mršavo skupljeno lice krije skrivene zenice koje sam jedva uspeo da uhvatim svojim pogledom.

"Gde se nalazi uprava? Uprava, direkcija rudnika?" - upitah čoveka koji se odnekud pojavio izneđu naslaga uglja i ispred radionice iz koje su sevale iskre.

Resavica rudnik, Foto: Mateja Beljan

Gotovo crnim usnama izgovarao je reči. Usmerio nas je prema centru Resavice i tada sam shvatio da je ovo mesto doslovno stopljeno sa rudnikom. Crnilo uglja sa jedne i sivilo zgrada sa druge strane.

Veš koji se suši odaje da u ovim skromnim stanovima ima života. Tamo se krčka ručak i čeka završetak smene. Očevi i sinovi nalaze se duboko pod zemljom. Jedan vozić ušao je u tunel, a vagoni će uskoro biti puni rudara koji će se pred sumrak ponovo domoći svetlosti dana. Ako budu imali sreće.

Resavica varoš, Foto: Mateja Beljan

Ispod trošnih višespratnica nalazi se igralište. Dečaci upravo završavaju partiju košarke posle škole. Sede na tribinama ispod zarđalog klupskog znaka. Ako ostanu u Resavici, sudbina im je zacrtana.

Dečački žar i svoju šarenu odeću zameniće sivim mantilom i šlemom. Nokti će im zauvek bit crni, a pogled će se negde sakriti, baš kao kod rudara kojeg sam sreo na samom ulazu u mesto.

Resavica varoš, Foto: Mateja Beljan

Čitave generacije ovde bave se rudarstvom. Povrede i sirene hitne pomoći nisu retkost u ovom mestu, a košulje i pluća rudara polako se prekrivaju zloslutnim crnim prahom.

- Gledam te mlade, tek su završili školu, to su dečaci, deca. Dobiju platu šezdesetak hiljada i zadovoljni su. Ali... jako je to težak posao. I vremenom shvatate da vredi mnogo više novca. Rudari su sigurno najhrabriji ljudi koje možete sreći. Ono "hleb sa sedam kora" zaista nije fraza. Težak, fizički i rizičan posao. Neki zaista i dožive duboku starost, a neki... povrede su česte. I tako je uvek bilo. Ljudi su ostajali zatrpavani u unutra. Naučeni su da dobro osluškuju svaki zvuk, jer to može da im spase život - pričala je jedna meštanka.

KAKO SE RADI

Način rada rudara nije se mnogo promenio proteklih decenica. Suština je, pojednostavljeno, da se napravi novi hodnik, da se on ogradi, da se ugalj minira, sačeka da padne, a potom usitnjava, prenosi na traku i šalje na obradu.

Eksponat u muzeju, Foto: Mateja Beljan

Naravno, bezbednosne procedure postoje, redovno se mere gasovi, osiguravaju se hodnici, postoji ventilacija i provetravanje.

- Obavezno radimo ispumpavanje vode, imamo provetravanje jame, a kontrola gasnog stanja se obavezno vrši u jami tokom cele smene. Postoje "numere", to su hodnici gde idemo u napredovanje kroz slojeve uglja. Najpre imamo otkopne pripreme, a posle prelazimo u otkop. Koristimo podgrade, čelične ili drvene. Način otkopavanja uglja je miniranje, najpre se zabuši otkop u obliku lepeze i nakon toga se kontrolisano ugalj spušta u transportere - priča nadzornik Milosav Miladinović.

Da li je sve to opasno? Pitanje je možda i suvišno... Potrebna je sreća, ali i oprez.

Foto: Mateja Beljan

- Moraju da se ispoštuju sve zaštitne mere, obavezno dobra podgrada i osiguravanje, prvo se to odradi pa onda krećemo sa otkopavanjem.

Kako izgleda kada se rudar po prvi put nađe 150 metara ispod zemlje, upitao sam nadzornika, jer on se toga sigurno dobro seća s obzirom na to da posao radi 9 godina.

- Neobično. Malo je vazduh razređeniji, tako da treba neko vreme za novog radnika da se adaptira i privikne. Stalno je potrebna opreznost na radu i pažljivost. Posle rada obavezo mora da se ide na kupanje, jer tu ima prašine i znoja i sve to to je posao koji zahteva dosta i fizičkog rada i uslovi su drugačiji nego kad se radi napolju - pričao je Miladinović.

Slika iz muzeja, Foto: Mateja Beljan

Ipak, istorija rudnika je jednim delom i istorija nesreća. U Senjskom rudniku, gde se nalazi muzej ugljarstva, veliki deo postavke posvećen je upravo spasiocima. Kiseonik, veštačka pluća, takozvani rudarski samospasilac koji omogućava disanje u kratkom periodu do izbavljenja...

Davne 1903. izginula je čitava smena i tada je pokrenut neviđen štrajk radnika koji su se borili za bolje uslove rada.

LIFT

Izlazak iz jame doslovno izgleda kao na filmu. Ispred su poređani vagončići, a odmah iza nalazi se lift i znaci upozorenja: opasnost od metana, eksplozije i klizanja.

Toranj lifta, Foto: Mateja Beljan

Kada se lift spušta u jamu spoljna vrata se sama zatvaraju, tako što rešetkasti metal jednostavno pada i odzvanja. Unutrašnjih vrata nema.

Ovaj lift ponos je rudnika, jer je napravljen jos 1872. godine, a od 1922. nalazi se u Senjskom rudniku. Ranije je bio u Vrdniku.

Pokazivač pozicije lifta, Foto: Mateja Beljan

Mašinski prostor lifra prava je atrakcija. To je jedna velika parna mašina, koja ima točak sa drvenim zupcima i mehaničku skalu koja pokazuje gde se nalazi lift. Brzina je do 2 mezra u sekundi, što je relativno lagana vožnja, a brzina se zbog starosti lifta ne povećava.

Parna mašina koja pokreće lift, Foto: Mateja Beljan

Princip rada isti je kao i kod parne lokomotive i ovo je jedini takav uređaj u svetu koji i dalje radi. I sve je to, hvale se rudari, bolje od elektronike. Nema bojazni od nestanka struje, a zupčanici su drveni baš zbog toga da bi u slučaju pucanja lako mogli da se zamene.

VEK I PO RUDARSTVA

Kroz muzej nas je sprovela Danijela Trajkovska. Reč je o lepo uređenom prostoru koji je nekada bio srce industrijske zone Senjskog rudnika, gde se obrađivao ugalj. Danas sav materijal koji se izvuče iz ovog rudnika tunelom dugim 4,5 kilometara putuje na preradu u Resavicu.

Najstariji sačuvani ulaz u jamu, Foto: Mateja Beljan

Antičko doba i srednji vek iznedrilo je prve rudare na ovin prostorima, a ugalj je počeo da se iskopava od 19. veka. Senjski rudnik radi od 1853. godine, a najstariji ulaz u jamu sačuvan do danas je nastao nekoliko godina kasnije.

Unutra je moguće videti razne alate za kopanje i zaštitu. Kramp, kao osnovni rudarski alat do danas, potom razne bušilice, burgije, stare karbitne lampe i prve akumulatorske svetiljke...

Foto: Mateja Beljan

Tu je su i stara oprema za spasavanje, komunikacije, istraživanje rude pa i samo uzorci uglja i zemljišta.

Nekada su rudari u jamu silazili u civilnoj odeći, da bi se potom pojavili kožni šlemovi, opanke za rad, a kada su shvatili koliko je posao surov, rudari su sami počeli da prave cipele sa drvenin đonom.

Foto: Mateja Beljan

Danas, oprema je kudikamo modernija, premda su, kako pojedini rudari otkrivaju, uslovi kao pre više od pola veka...

Dinamit, lopata i kramp i dalje su u rukama mladih rudara koji se nadaju da jame još dugo neće opusteti.

TUŽNA SUDBINA KONJA

Tužna je priča o rudarskim konjima, koji su se koristili za prevoz uglja pre pojave vagoneta. Oni su čitav život provodili u podzenlju, a tek pred kraj puštani su na slobodu i mnogi su oslepeli od dnevne svetlosti koju nikada ranije nisu videli.

ŠTA ĆE BITI U BUDUĆNOSTI

Maketa naselja Senjski rudnik, sa ulazom u jamu, Foto: Mateja Beljan

Ova siromašna mestašca na svaki način su spojena sa rudnicima, i fizički i egzistencijalno. Uglja još ima, a priče o zatvaranju su samo glasine, uveravaju rukovodioci.

Ljudi čiji su očevi i dede radili u rudniku mogu samo da se nadaju da je tako. Jer, kad se ugasi rudnik, ma kad to bilo, za njih teško da će biti života u Resavici i Senjskom rudniku.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)