Da li se sećate kad ste videli nekoga, a niste znali da je to poslednji put? Knedla u grlu zbog bolnih ispovesti ljudi koji su ostali bez najdražih

Ja ne znam da li je gore kada nekog vidiš, a nisi svestan da je to poslednji put ili kada znas tj. osećaš da ga nikada vise nećeš videti. Imaš potrebu da kažeš gomilu stvari, a nemaš ni vremena ni glasa. Sve u svemu tuga..

Popodne mi Sestra javlja da je moja mama na samrti ,posle operacije katarakte u Kruševcu.Ja u neverici,vitalna lepo držeća žena, moja Mati,na samrti? Ludim,u enklavi na Brezovici,nema konvoja!tek ujutru.U zoru smo krenulu do stajalušta za Konvoje, nije došao! Ili je prošao? .Osećam nije u redu, vrištim,ovi nije stvarno! Gledam u nebo,ugasila se zvezda padalca! Tog časa oko pola šest ujutro, moja mama je bez pozdrava sa mnom otišla!!?? Odjeci mojih vapaja rušilu su zvuk vode i planine Šare. Jedva sam uspela preko umnika" bar na sahranu..Boli,i boleće dok sam živa.Kao ostale dve smrti mojih voljenih.

Tata silazi niz stepenice. Ja spremam supicu za moju devetomesecnu bebu. Ovlas nam se sretnu oci. Dugo smo se vec razumeli tisinom. Kao "vidimo se". Urgentni. Covek je posle infarkta cekao 12 sati na prijem. Nismo ni znali. Ni on. Sepsa. Prosto je bilo kasno. Poslednje reci da mu posaljem punjac za mobilni. Mobilni je ukljucio u ponoc. Stavio brojanicu i prekrstio se. U 4 reanimacija. Koma. 5 dana kasnije, na Malu Gospojinu, shvatih da je to konacno. Sapnuh "Tata, ovo nije vise telo za tebe..idi, ali ako se.setis, javi da znam da si dobro". Nepuna dva minuta nakon toga je napustio telo. I javljao se. Ali ja nikada necu zaboraviti te stepenice i taj susret ocima. Valjda tako mora...

Uh koliko je.ovo tesko,suze mi teku... pre godinu dana, utorak...pratim.muza na posao, komentarisemo oboje kako se lepo sredio za posao...parfem,taj miris i dalje osecam...odlazi na posao..posle.par sati poziv.....udes...urgentni...koma...i posle nekoliko dana kraj ... tuga je svakodnevna, nije lakse s vremnom..dvoje bas male.dece imamo...bebca i malog djaka...tugo moja

Moja mama. Hitno je primljena u urgentni. Uveče odlazim da je vidim. Oblacima joj njenu pidžamu, obuvam čarape jer joj je hladno. Još uvek ima bolove u stomaku, ali je bolje. Kažem joj sad je u bolnici i biće dobro. Još malo pričamo i ja odlazim. Stalno mislim dal' san je poljubila, jer sutradan kad sam otišla da je obidjem, umrla je pola sata ranije. Ja u nekom bunilu. I stalno i sad razmišljam i vidim tu zadnju sliku sa mamom. Osecam njen miris kad zatvorim oči i pitanje dal' san je poljubila zadnji put. Ne znam.

Sad sam se rastužila. Pre pet godina uveče oko devet pozovemo svog brata i dok pričamo pitam šta radi njegova žena moja snaga, a najviše prijatelj. Kaže mu nešto radi na kompu. Ok, sutra je subota pa ćemo ujutru da se čujemo. Da je ne prekidan. Ujutru me brat žive rano dok spavam u kaže mu da je umrla. Mlada žena,42. godine. Tuga, bol u dan danas. Stalni vraćam to veče i zašto je nisam čula.

Trenutak sa kojim zivim21 godinu.Moj suprug je posao na posao da zameni kolegu.Poljubio mene i bebca i rekao,,sutra idemo na sladoled.Nemoj da nosis nista tesko ja cu sve da donesem kad se vracam sa posla".Nikad se nije vratio.Posle5 dana preuzela sam njegovo telo

Nema nista teze nego izgubiti svoje dete.Svog sina sam videla u petak vec u subotu ujutru njegova bivsa devojka me je pozvala telefonom i trazila mog supruga.Znala sam da nesto nije u redu jer su vec u petak na noc na fejzbuku stizale cudne poruke koje je moja cerka videla.Mi smo bili u Nisu kod rodjaka a on nije krenuo sa nama.Njegova bivsa devojka mi je rekla da je bila policija kod nje jer je tamo bio prijavljen na njenoj adresi.Pocela sam da placem i da vicem ,,samo mi reci jel ziv,, ona je malo cutala i rekla :Policajci su mi rekli da je preminuo.Nikad veci i tezi udarac nisam dozivela nego tada.I posle tri godine mi nedostaje i boli to sto mu nisam cesto govorila da ga volim i nisam ga cesto grlila i ljubila.Sada je kasno za kajanje volite ,ljubite i grlite svoju decu stalno recite im da ih volite i kada ne zasluzuju.Zivot nam se nekad okrene naglavacke.Imao je samo 28 godina.

Moja Majka! Moj Otac! Moja sele!, poslednji put tako opipljivo i poznato kao "Nikad više!

Tata je odlazio na nedelju dana i nisam htela da se pozdravimo jer će se brzo vratiti. Rekao je samo da moramo da se pozdravimo. Izljubili smo se a da nismo ni znali da je poslednji put. Sledeći put sam ga videla u kovčegu, izgubio život u saobracajki... Više nikuda ne idem bez da se pozdravim sa svojima...

Zato bi svi trebali da vodimo racuna o ponasanju i izgovorene reci, ziveti sljubavlju i siriti ljubav da se covek nebi posle kajao ili osecao teskobu da je ostao nedorecen u necemu o nekom.Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Meni je deda umro kad se vraćao sa dijalize. Dovezli su ga iz hitne do kuće i on im je rekao da moze sam da ode.. Otisao je i na pragu svoje kuce je umro.. Prethodnog dana moj tata ga je otiso da obidje. Nikada necu moci da zaboravim taj trenutak kad su mi javili moji da je umro, a proslo je oko 10 godina.