Da li se sećate kad ste videli nekoga, a niste znali da je to poslednji put? Knedla u grlu zbog bolnih ispovesti ljudi koji su ostali bez najdražih
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
😪
Ja ne znam da li je gore kada nekog vidiš, a nisi svestan da je to poslednji put ili kada znas tj. osećaš da ga nikada vise nećeš videti. Imaš potrebu da kažeš gomilu stvari, a nemaš ni vremena ni glasa. Sve u svemu tuga..
Dija
Popodne mi Sestra javlja da je moja mama na samrti ,posle operacije katarakte u Kruševcu.Ja u neverici,vitalna lepo držeća žena, moja Mati,na samrti? Ludim,u enklavi na Brezovici,nema konvoja!tek ujutru.U zoru smo krenulu do stajalušta za Konvoje, nije došao! Ili je prošao? .Osećam nije u redu, vrištim,ovi nije stvarno! Gledam u nebo,ugasila se zvezda padalca! Tog časa oko pola šest ujutro, moja mama je bez pozdrava sa mnom otišla!!?? Odjeci mojih vapaja rušilu su zvuk vode i planine Šare. Jedva sam uspela preko umnika" bar na sahranu..Boli,i boleće dok sam živa.Kao ostale dve smrti mojih voljenih.
Scaramanga
Tata silazi niz stepenice. Ja spremam supicu za moju devetomesecnu bebu. Ovlas nam se sretnu oci. Dugo smo se vec razumeli tisinom. Kao "vidimo se". Urgentni. Covek je posle infarkta cekao 12 sati na prijem. Nismo ni znali. Ni on. Sepsa. Prosto je bilo kasno. Poslednje reci da mu posaljem punjac za mobilni. Mobilni je ukljucio u ponoc. Stavio brojanicu i prekrstio se. U 4 reanimacija. Koma. 5 dana kasnije, na Malu Gospojinu, shvatih da je to konacno. Sapnuh "Tata, ovo nije vise telo za tebe..idi, ali ako se.setis, javi da znam da si dobro". Nepuna dva minuta nakon toga je napustio telo. I javljao se. Ali ja nikada necu zaboraviti te stepenice i taj susret ocima. Valjda tako mora...