Umiru i gase se prelepi salaši između Begeja i Tise: Za 50 godina, ljudi će se čuditi otkud groblje u pustari (FOTO)

Gase se salaši između Begeja i Tise, a opstaju samo uporni stočari i donekle produžavaju život ovim neobičnim naseljima koje karakteriše usamljenički život i tišina.

Takođe je zaboravljeno i salašarsko srpsko groblje koje će možda biti predmet istraživanja arheologa koji će se za nekoliko vekova čuditi odakle groblje u toj pustari.

Preporučujemo

Ljubomir Boškov zvani Buba na salašu je 65 godina. Negde tu u blizini je Ferenc Erdei. Njih dvojica su jedini ostali na ovim usamljeničkim mestima gde danju potpuni mir narušavaju oglašavanja domaćih, a noću divljih životinja. Ovde borave neprekidno i stalno. Ostali su otišli ili se pojave povremeno.

Sve je manje salaša na udaljenim pustarama na južnom obodu najvećeg banatskog grada.

KUĆE I KUĆNICE

Sem dva pomenuta, ostali salaši nisu naročito autentični. Radi se uglavnom o neuspelim pokušajima, ili turističkim ili poslovnim, u smislu da mnogi ovde hoće na brzinu da počnu gajenje stoke ili biljnih i voćarskih kultura. Klasični ratari i imaju donekle uspeha jer na periferiju izlaze povremeno i ne zasite se tako brzo kao ostali.

Salaši postali mirna i usamljenička mesta, Foto: M. Đorđević

Krajem 19 veka, tačnije 1890. godine pored tadašnjeg Velikog Bečkereka naseljava se 420 mađarskih porodica. Oni su podigli naselje nazvano Mužlja, a na parcelama koje su dobile pojedine porodice bilo je mesta za kuće i malo okućnica. Novopridošli meštani nisu imali od čega da žive pa im je tadašnja ugarska država odmah dodelila po 18 jutara zemljišta. Ono je bilo dosta udaljeno od kuća i ratarima je bilo naporno da svaki dan pešače ili da zapregama odlaze u njive. Oni su gradili priručna skloništa i kolibe u kojima su mogli da prespavaju.

– Postepeno su na tim mestima nastajali salaši i počele da niču prave kuće – kaže Ištvan Prec, Mužljanac koji se dugo bavi istorijom salaša. – Među prvima su tu bile porodice Palfi, Roža, Mikloš, Đembel, kaže on i dodaje da još postoji kuća na salašu u koju su ugrađene masivne grede od građe dopremljene sa Erdelja sa Karpata.

Ispočetka su se salašari najviše bavili stočarstvom, a tu su stočarili i Bečkerečani kojima je grad davao zemlju pod zakup. Interesantno je da su se ovde nakon Prvog svetskog rata doseljavali i Srbi i to na dva načina.

Dolazili su oni koji su stizali iz Mađarske, a zvali su ih optanti. Jedan deo njih je stigao i zbog razmene stanovništva jer su tamo odlazili Mađari i u nekim prilikama menjali kompletnu imovinu.

Tradicija se čuva, ali čuvara je sve manje; Foto: Pixabay.com

SIRA I MESA IMA NA PRETEK

Bubo je došao na salaš sa dve godine, a danas mu je 66. Tu je odrastao i živeo pa zaradio i penziju u zrenjaninskom Radijatoru putujući celo vreme biciklom, pa i zimi. Na rečenom groblju sahranjeni su mu baba i deda, a poslednji je tu našao trajno počivalište salašar Sava Gažić, optant.

Salašari nerado govore o broju stoke, ali i ne znaju tačan broj. Osim krava i ovaca tu su svinje mangulice, ćurke, kokoške i morke su preplavile dvorište oko kuće. U njoj inače ima kupatilo, a vodu može da greje i preko solarnih kolektora. Njih je ugradio odavno jer je električnu energiju sa bandere dobio tek ove godine.

Ima sira, suvog i sirovog mesa u izobilju. Uopšte ne pije alkohol, ali nikad nije bez rakije jer mu dolaze prijatelji.

Ferenc Erdei na svom salašu je četvrta generacija. On je potomak Mađara koji su se ovde doselili iz Mužlje. Sa njim živi supruga Katalin, deca su otišla od njih u grad. Navikli su da žive sami, gaje živad, krave, ovce. Oko salaša raspoređeni su psi. Tu su da sprečavaju lisice i šakale koji kruže oko salaša. Naročito zimi.

(Telegraf.rs/Vojvodinainfo.rs)