Kako je jedinstveni staparski ćilim postao najveći srpski brend: Imaju ga Putin i princ Čarls, a sada mu preti nestanak

Staparski ćilim, do početka 20. veka bio je statusni simbol. U domovima imale su ga imućne i ugledne porodice. Stigao je čak i do dvora austrijskih careva. Najpoznatiju bačku rukotovrinu danas moguće videti samo u muzejima. Od nedavno, zahvaljujući saradnji vojvođanskih i pirotskih udruženja koja čuvaju običaje, postao je i dipolimatski poklon Srbije.

Udruženje "Zlatne ruke Somborke" već 10 godina okuplja Vojvođanke koje nastoje da sačuvaju prepoznatljive motive staparskog ćilima i poduče mlade da ga izrađuju.

Preporučujemo

- Tako da su naši ćilimi završili u rukama Putina, u rukama princa Čarlsa, otišli su u Australiju. To nam je bio vetar u leđa i podstrek. Tu nam je bila australijska ambasada i gospođa Fini koja više nije tu. Ona nas je razumela, pratila, pomagala i zaistan zahvaljujući njoj mi smo ovde gde jesmo -  kaže za RTS Katarina Dmitruk iz Udruženja "Zlatne ruke Somborke".

Tradicionalni staparski ćilim izrađivan je na razboju, žene su ga tkale u paru. Osim po svojim šarama, prepoznatljiv je i po kvalitetu, izrađivan od najbolje vune. Primerci stari više od veka imaju nemerljivu umetničku vrednost, ali se na današnjem tržištu umetnina ne prodaju po realnoj ceni. Sve je manje očuvanih razboja za tkanje, ali i mladih koji bi nasledili tu tradicionalnu veštinu izrade.

Udruženje "Zlatne ruke Somborke" se i dalje bavi proizvodnjom ovih ćilima; Printskin: Youtube/Radio Televizija Vojvodine

- Znate šta nam treba: mladi. Puno nam trebaju mladi. Mladi sada nešto ne pokazuju veliko interesovanje, pa je nama glavni cilj i glavni zadatak da ih nekako privučemo da shvate da koreni se moraju negovati, da to ne zamre, jer to je jedna lepota koja, bez obzira na modu, bez obzira na neke savremene materijale, mora da ostane kao neki kvalitet koji je prirodni, jer sami smo mi priroda i to moramo nastaviti - kaže Dmitruk.

U somborskom udruženju čuvaju i druge običaje: bave se tkanjem, vezom, oslikavanjem svile. Na vitrinama udruženja nalaze se ručni radovi kojima Somborke u zemlji i svetu predstavljaju autentične simbole ovog kraja. Na godišnjim skupovima izlažu svoje radove. Kažu da im nedostaje podrška mlažih generacija. Voljne su da ih poduče.

Kao kulturno nasleđe je uručeno Vladimiru Putinu; Foto: Nikola Tomić

- Puno truda, jako mnogo truda, jako mnogo posla, tako da trebaju ruke. Sada su već godine tu. Ja od svoje 13. godine heklam, a sada imam jako puno godina, tako da ceo svoj život heklam, i heklama sam puno i tako. To me drži u životu - kaže Marija Marković iz Udruženja "Zlatne ruke Somborke".

- Nekada nas je bilo više, nekada nas je manje. Nekada smo imali više manifestacija, sada se to dešava da se sve proredilo, imamo našu glavnu ulicu. Na toj ulici imamo naš štand. Prodajemo, svakakvih smo imali hobija u našem udruženju - objašnjava članica Udruženja Snežana Topić.

Udruženje "Zlatne ruke Somborke" okuplja članice iz različitih sredina, kultura i običaja i religija.

- Tamo smo svi isti i lepo se družimo, imam recimo, iz Morovića drugaricu, imam iz Velike Hoče Vesnu koja predivne anterije radi, s vremena na vreme se tako ispričamo pre FB, lepo mi je. Nisam išla baš svuda gde sam i želela, ali sam išla na te naše vojvođanske manifestacije - kaže Snežana Topić.

Staparski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

(Telegraf.rs/RTS)