Bizarna sahrana svekrve u Srbiji: Bila je jako sitna, ali je jedva stala u sanduk, i to zbog snahe!

Kada sahranjuju najmilije, mnogi Srbi veruju da im na onaj svet valja "poslati" toliko toga, da se sanduk pretvori u omanje skladište. Tako se na kraju pokojnik "stisne" uz rezervne cipele i odeću, garderobu za hladno vreme, naočare, telefon, igračke, novine, neko piće, radio. Toliko stvari živi upakuju preminulom u trenutku bola, da grobari nekada ne mogu da zatvore sanduk.

Foto: Telegraf.rs

Preporučujemo

SVEKRVA "SITNA", SANDUK TESAN

- Baka koja je preminula bila je vrlo sitna žena. U sanduku je oko nje bilo dosta prostora. A onda je snaja na onaj svet pokušala svekrvi da "pošalje" sve što će joj "trebati"- počinje svoju ispovest za Telegraf grobar sa decenijskim iskustvom.

On kaže da je snaja svekrvi u sanduk stavila najpre omiljeni komplet, sako i suknju, pa cipele uz to. Onda je upakovala i džemper koji joj je ona plela.

- Poslala joj je i neki hekleraj i marame. Pa suknju i košulju sa neke svadbe i na kraju je ugurala i bundu. Morali smo da pritiskamo poklopac i tačno me bilo sramota od one bake. Mučenica imala oko 50 kila, a evo, ne možemo da zatvorimo sanduk. Molio sam snaju da nešto izvadimo, a sve vreme sam razmišljao o tome da ona zapravo ne zna šta bi sa tim stvarima posle svekrvine sahrane - kaže grobar priznajući da se postideo ove pomisli.

Godinama unazad skoro je pravilo da se pokojniku u sanduk stavi i mobilni telefon koji je koristio. Sagovornik Telegrafa, kome je preminuo otac u 85. godini, kaže da je učinio isto, moleći komšiju da iz telefona izvadi bateriju.

- Tada me je sin, ožalošćen zbog dede i ne razmišljajući, upitao - zašto da vadi bateriju. Nisam mogao da kažem- a šta će mu baterija. Ipak sam, kada je usred opela zazvonio telefon nekome, pogledao ka sanduku. I ne samo ja! Srećom, nije bio moj otac, komšija je izvadio bateriju- kaže sagovornik Telegrafa.

Foto: Telegraf.rs

LEGENDA O PROTEZI

A proteza iz sanduka je već urbana legenda koju je nemoguće proveriti. Ona glasi - umrla baka (ili deka), tokom pripreme pokojnika našli protezu u čaši, stavili umrlom i sahranili ga. Na ručku posle sahrane neko od ukućana uporno traži svoju protezu. Nikada je nisu našli. A niko od rođaka nije smeo da kaže da su baki (deki) izgleda stavili pogrešnu protezu. To se ne radi jer živi ne vole da se njihove stvari sahranju sa pokojnicima.

- Jer to znači da će brzo za njima. Nikada se uz pokojnika ne stavljaju stvari koje pripadaju živima - kažu upućeniji.

Grobari svedoče da se u sanduke pakuje koješta, na prvom mestu novac, nakit, naočari, telefon, sve što je pokojnik uvek imao uz sebe. Često su to i štapovi i štake.

Foto: Telegraf.rs

"NAJTEŽE" SU IGRAČKE

- Stavljaju i dnevne novine. Nekome na onaj svet pošalju i piće, ko ga je voleo i na ovom svetu. U sanduke su ljudi stavljali i dečije igračke. Kada su u pitanju preminula deca, plačemo i nad mališanima i nad igračkama, kojima se oni nikada više neće igrati. Tužno je i kada starcu u sanduk stavi igračku unuk kome je starina tu igračku davno popravio. Stavljaju i omiljenu knjigu, žensku tašnu, više pari cipela, blok i olovku, pisma, mali radio, muzički instrument, igle za pletenje - svedoči dugogodišnji grobar.

Ljudi se u bolu ponašaju nelogično, a grobari to razumeju i ne čude se. Jer su videli bola za bar 20 života. Ćutke pakuju u sanduk sve što živi traže, sem kada nema dovoljno prostora. Tada upozoravaju šapatom.

- Oni koji veruju u život posle smrti, veruju i u to da pokojnik treba da ponese sve što mu je "potrebno" u tom zagrobnom životu. Nekada umrlima pakuju ono što on treba da odnese ranije preminulima. Sve poštujemo, dok možemo da spakujemo u sanduk - kaže grobar.

I u 21. veku kolaju davnašnje priče o ljudima koji svedoče da su nakon smrti bližnjih sanjali iz noći u noć kako ih pokojnici pitaju - što mi nisi poslao naočare, gde mi je proteza, hladno mi je bez vunenih čarapa. Tako je običaj i opstao.

VIDEO: Najtežeg Šumadinca nisu mogli da sahrane tri dana jer nije bilo kovčega za njega

(M.R.)