Bila sam u "Lazi Lazarević" i najmračnije odeljenje bolnice nije ono što me je dotuklo: Najveći šok usledio je kad sam srela koleginicu sa fakulteta (FOTO)

Za 20 minuta, koliko sam stajala ispred klinike "Laza Lazarević" čekajući kolegu fotografa, nijedan čovek nije prošao pored te zgrade. Ljudi su isključivo išli uskim putićem prekoputa Laze i bukvalno svako ko bi tuda prošao, pogledao bi me ispod oka. "Verovatno misle da sam luda", vrzmalo mi se po glavi i nije bilo nimalo prijatno. Ako je teško samo stajati ispred Laze, izložen svim tim osuđujućim pogledima stranaca, koliko li je tek teško javno priznati da si njihov pacijent.

Ulaskom u Lazu brzo sam shvatila da će to biti jedno potpuno drugačije iskustvo. Nije bilo ni trunke formalnosti koje inače postoje u drugim bolnicama. Kad čuju da su tu novinari, lekari obično bar malo ustuknu, uozbilje se, trude se da sve što kažu zvuči stručno i pametno. Lekari i sestre u Lazi nisu se baš mnogo obazirali na to što se po bolnici vrzmaju neka njuškala i stalno nešto zapitkuju i zagledaju. Jedino što su od nas tražili bilo je da na fotografijama zamaglimo lica pacijenata i da ne otkrivamo njihov identitet.

Preporučujemo

Niko ne želi ni da prođe pored Laze, Foto: Marko Jovanović

Pacijent K.R. (48) sam nam je prišao čim smo kročili na muško odeljenje i uveo nas u njihov dnevni boravak. Zastala sam već na vratima, jer je u uglu sedeo čovek koji je nekim čudnim pogledom pilljio u nas i delovao kao da će svakog časa skočiti.

- Slobodno uđite, on je potpuno bezopasan, samo je pod jakim lekovima - rekao nam je K.R.

Da se nismo sreli u Lazi, na prvi pogled bih za K.R. rekla da je sasvim normalan čovek. To sam mu odmah i priznala.

- Pa i bio sam normalan. Dok me žena nije ostavila, a ja ostao bez posla - rekao nam je i kiselo se nasmejao.

K.R. (48), pokušao da se ubije nakon što je ostao i bez posla i bez žene, Foto: Marko Jovanović

Glas je počeo da mu drhti kao da će svakog časa zaplakati. Tada sam shvatila - ovo je čovek koji je pokleknuo pred problemima, ali ne kao što svi mi povremeno potonemo, već toliko da je potpuno izgubio veru u sebe i veru u život.

- Pokušao sam da se ubijem. Pozvao sam brata to veče, rekao sam mu da ga volim, ali da više ne mogu ovako. Sledeće čega se sećam je da sam se probudio u ovoj bolnici. Tada nisam bio srećan što sam preživeo, ali sada, posle terapije, jesam. Imam dvojicu sinova i želim da živim i da budem tu za njih - kaže K.R. dok krši prste i i gleda u pod.

Glas mu i dalje drhti, ali se blago osmehuje i nastavlja priču. Sve je, navodi on, počelo 2012., kada su mu prvo smanjili platu u PKB-u, a onda ga proglasili za tehnološki višak.

- Otpustili su me preko noći! Posle toga, nikako nisam uspevao da nađem posao. Niko nije hteo da zaposli čoveka od 42 godine. Postao sam težak, depresivan. Ženi je prekipelo i 2016. je pokupila stvari i otišla - priseća se K.R.

Novogodišnji ukrasi, Foto: Marko Jovanović

Ipak, dodaje, to ga neće ponovo slomiti napolju, jer je shvatio da je suština života boriti se.

- Danas mi je rođendan. A planiram da ih proslavim još mnogo. Sad znam da to što je teško ne znači i da je gotovo - kaže K.R.

Razgovor sa njim ulio mi je neku nadu. Pa vi ovde stvarno lečite ljude, rekla sam sestri koja me je u tom trenutku vodila na žensko odeljenje. Ona se samo nasmejala i u prolazu dobacila: "pomognemo im koliko je to moguće".

Na ženskom odeljenju upoznala sam Mariju (28), diplomiranog socijalnog radnika, koleginicu sa FPN-a. Ovoga puta je glas drhtao meni i osećala sam kao da ću svakog trenutka zaplakati. U njoj sam videla sebe, u onim trenucima kada sam slaba, ranjiva, kada vapim da me neko sasluša i da mi pomogne. Marija je završila fakultet kao odličan student i odmah se zaposlila.

Marija (28) se zaposlila odmah nakon studija, ali je izgorela u prevelikoj želji da uspe, Foto: Marko Jovanović

- U toj silnoj želji da uspem na poslu, ja sam jednostavno pukla. Izašla sam uveče da prošetam gradom i odjednom sam se izgubila. Nisam znala kako da se vratim kući, izgubila sam se i prostorno i vremenski. Pozvala sam sestru, koja je uvek tu za mene. I to je poslednje što pamtim - počinje svoju priču ova mlada devojka. Na pitanje da li je u tim trenucima bila uplašena, odrično odmahuje glavom.

- Nije bilo straha. Bila sam samo umorna, jako umorna.

Marija će praznike provesti kod kuće. Njena terapija je završena, iako će i dalje morati da se javlja svom psihijatru. I srećna je zbog toga. Ona voli svoje lekare iz Laze, a naročito medicinske sestre koje su joj, dodaje, puno pomogle da se oporavi.

Najteže je na odeljenju intenzivne nege, gde pacijenti dolaze odmah po prijemu, Foto: Marko Jovanović

- Sestre su bile mnogo stroge prema nama. Obično je ona ujutru najoštrija, a ona u noćnoj smeni blaža. To je sve za naše dobro. Ovde se zna red i sestre znaju kako sa kojim pacijentom treba. Zahvaljujući njima i psihijatrima, ponovo sam stala na noge. Imala sam jedan pad, ali sam ustala, a to je najvažnije - poručuje Marija.

Veza između lekara i pacijenata u Lazi je posebna. Oni ostaju povezani uglavnom ceo život. "Onaj ko radi u Lazi, ne sme da ogugla na ljudsku patnju", govori nam glavna sestra Tanja Matović dok nas vodi u najmračnije odeljenje ove bolnice - intenzivnu negu. Tu se bolesnici smeštaju odmah po prijemu, dok su u najgorem stanju, u bunilu, halucinacijama, obuzeti drugim svetovima, često i vrlo agresivni.

- Ej, dosta! Dosta kad ti kažem! Merimo ti pritisak! M E R I M O pritisak. Je l čuješ šta ti govorim - odjekivalo je odmah s vrata.

Dok je žena u bunilu, sestra pokušava da joj izmeri pritisak, Foto: Marko Jovanović

Ispred nas je krevet i na njemu žena koja jauče na sav glas, halucinira, buni se. Jedna sestra je drži, dok druga pokušava da joj izmeri pritisak. Kada je to završila, okreće se ka nama sva nasmejana i započinje razgovor. "Je l vam teško", pitam je zbunjeno posle scene koju smo zatekli, i osećam kao da sam postavila najgluplje moguće pitanje.

Medicinska sestra Tamara Savić, Foto: Marko Jovanović

- Jeste, ali ja mnogo volim ovaj posao. Šest godina sam radila na kardiologiji, a ovde sam godinu i dva meseca, i ovde mi se više sviđa. Ovaj posao je izazov svaki dan, a kad volite ono što radite, onda to radite sa zadovoljstvom i ne pada vam teško - sva nasmejana govori sestra Tamara Savić.

Kamere su, iako su preko potrebne na ovom odeljenju, zbog privatnosti pacijenata zabranjene. Zato se između soba pacijenata i soba za dežurne lekare umesto zida nalazi staklo. Tako lekari i sestre non stop motre na svoje pacijente. Nekad su po prijemu toliko agresivni da im se radi mehanička fiksacija i to je prizor koji ne može svako da podnese. Pacijenti su dva sata vezani, potpuno nepomični, a na svakih 15 minuta im se proveravaju vitalni parametri.

"Sigurno mi nije teže nego mojim pacijentima", psihijatar Bane Zečević, Foto: Marko Jovanović

Ipak, na pitanje kako podnosi sav taj stres, psihijatar na ovom odeljenju dr Bane Zečević samo se nasmejao.

- Znate, ja imam prijatelja koji uređuje vrtove i on je stalno pod stresom. Brine kako će se klijentima svideti njegov rad, da li je ispunio očekivanja, da li je uradio kako je trebalo. Svaki posao je stresan. Ja sam ovde zbog pacijenata i sigurno mi nije teže nego njima - napominje dr Zečević.

Pacijenti u ovoj bolnici nisu oni koji izađu potpuno oporavljeni, koji ozdrave i više nikada se ne vrate. Ali to ne sprečava lekare da rade sa njima puni entuzijazma.

Slavica (44) je pacijent koji je u Lazi šesti put zaredom. Prvi put je tu smeštena sa 19 godina. Živela je sama sa majkom koja se u jednom trenutku teško razbolela. Tada se odala alkoholu, a onda ju je posle višegodišnje veze i dečko ostavio, i činilo joj se da je to kraj njenog života.

U razgovoru sa Slavicom (44), Foto: Marko Jovanović

- Prvi put sam kasno došla u bolnicu i potražila pomoć. Kod bolesti nema čekanja, bilo da je fizička ili psihička. Zdravi ljudi su ušuškani. Stalno misle da se bolesti dešavaju samo drugima. Kad i njima postane loše, onda odlažu odlazak lekaru, ne shvatajući da njihova bolest napreduje iz dana u dan - priča Slavica, sasvim normalno i trezveno.

Njen najveći strah je da li će po izlasku iz bolnice normalno moći da nastavi život, da li će uspeti da nađe posao, da li će je njene nove kolege gledati kao ludaka, da li će sledeći muškarac kojeg upozna ostati sa njom kad čuje da je pacijent iz Laze.

Razgovor sa Slavicom bio je poslednji koji sam tog dana obavila u Lazi. Kad sam izašla iz bolnice, namerno sam zastala na pet minuta. Ovoga puta sam htela da pogledam u oči sve one ljude koji neće da prođu pored bolnice i namerno idu putićem prekoputa da slučajno neko ne bi pomislio da su ludi. Više me nije bilo sramota da stojim ispred Laze, već da budem ta koju će biti sramota.

VIDEO: Zavirite u prvi muzej psihijatrije u Srbiji

(Miljana Leskovac/m.leskovac@telegraf.rs)