Pod njenim krovom odraslo je šestoro dece, a ona nijedno nije rodila: Dragana je prava žena heroj, vole je kao rođenu majku (FOTO)

Dragana Miražić iz Crne Bare je hranitelјka sa sedmogodišnjim stažom, a od kada se posvetila ovom humanom pozivu prihvatila je šestoro dece. Nјen dom je sada utočište devojčici i dečaku iz okoline Šapca, zbog kojih je kuća već okićena u novogodišnjem ruhu. Uz igračke, jelku sa lampionima i raznobojne balone, u ovoj hranitelјskoj porodici praznično raspoloženje traje još od početka decembra.

Petoro dece Dragana je prihvatila dok su još bili bebe, a jedna devojčica je imala 16 godina. Negovala ih je, čuvala i vaspitavala, kao da ih je rodila.

Preporučujemo

- Suprug Stojan i ja nemamo zajedničku decu. On ima odrasle sina i ćerku i dve unuke, a ja iz prethodnog braka takođe sina i ćerku i jednu unuku. Naš brak je zbog toga bio na velikom iskušenju, ali smo svi zajedno lako doneli odluku da postanemo hranitelјska porodica. Ja sam bila inicijator, jer sam želela da  sopstvenim primerom pokažem dobročinstvo, a bila sam spremna i za nove izazove i učenje iz oblasti psihologije, soiologije i pedagogije tokom obuke za hranitelјku - kaže Dragana.

Prva beba je u kuću Miražića stigla pravo iz porodilišta. Dragana se seća, kao da je bilo juče, svih detalјa pa i da je beba bila teška 2,4 kilograma, a uzbuđenje koje je u tim trenucima obuzelo sve članove porodice pamtiće celog života.

- Posle nje imali smo još četiri bebe, starosti dva i tri meseca. Kad god je u našu kuću dolazila beba, atmosfera je bila kao kada se novorođenče dočekuje u biološkim porodicama.

Nestrplјenje, radost i veliko uzbuđenje. U prvim danima smo se otimali oko presvlačenja, kupanja, ishrane i drugih poslova. Slatke i nežne, privlačile su svojim nevinim osmesima, a mi smo im, kao svojoj deci, obasipali lјubavlјu i uživali uvodeći ih u novi svet, pružajući im sigurnost u našem domu - priča Dragana.

Foto: Telegraf

Draganin topli dom je bio utočište deci koje su ustanove socijalnog rada oduzele od majki sa teškim psihijatrijskim bolestima, iz nestabilnih i nefunkcionalnih porodica i jedno iz porodice u kojoj je otac okrivlјen za nasilјe. Kaže da nikada nije osuđivala majke i očeve koji su rađali decu, a nisu u mogli da se brinu o njima. Nije ni razmišlјala o tome, ali je ponosna što im pomaže.

- Dečaka, koji sada ima četiri i po godine prihvatila sam kao dvomesečnu bebu. Tada nismo znali da će dijagnoza njegove bolesti biti tako surova. Cerebralna paraliza mu je uzela sve. Ne vidi, ne može da hoda, ne može sam da jede. Nikada se nisam pomirila da je neizlečivo bolestan i na mnoga mesta smo odlazili tražeći spas za njega. Plakali smo, zajedno prolazili kroz njegove muke, a pored velikog fizičkog napora koji je potreban za negu tako teško bolesnog deteta prisutan je i veliki psihički bol. To dete je najveći izazov u mom životu. Volim ga kao svoje, volim ga drugačije i snažnije, volim ga na način koji drugi lјudi ne  mogu da razumeju - emotivna je Dragana.

Hranitelјstvo je ozbilјan, stručan poziv i ne svodi se, kako mnogi misle, samo na obavezu da se dete čuva i hrani. Dragana ocenjuje kako je odgovornost hranitelјa veća nego roditelјa. Mora da se pronađe mera između brižnog odnosa prema detetu, emocija i strogosti.

- Mi smo u obavezi da očuvamo kontakte sa biološkim roditelјima ili srodnicima, ukoliko to situacija zahteva. Pri tome vodimo računa da ne povredimo roditelјe koji su često sujetni i sa kojima je nekada teško sarađivati. Poštujući poziciju deteta i njegovo pravo da ima majku, bilo da se vraća u svoju biološku porodicu ili će biti usvojeno, moja uloga "majke" nije definisana time da me deca zovu "mama", već u tome šta radim za njih. Oni me zovu mojim imenom. Detetu koje je dostiglo psihološki razvoj da može da razume ovako ozbilјnu stvar tako i objasnim - da ima svoje roditelјe, a Stojan i ja smo roditelјi koji su ga prihvatili, odgajili, učili, vaspitavali - objašnjava Dragana.

(D. Grujić)