Daće Bog da se još jednom sretnemo. Imaćete još dece, rekli su svakom od nas: Roditelji nestalih beba imaju iste muke i želje, a samo jedan strah (VIDEO)

Živote majki, očeva, braće i sestara decenijama nagriza praznina koju sa sobom nosi neznanje - gde je po rođenju nestali član porodice. Po šablonu, zdravoj bebi, bez ikakvih komplikacija, gubi se trag posle samo nekoliko sati van majčine utrobe.

Preporučujemo

Prošle su decenije od ovih događaja, a danas vatreno pričaju o potrazi. Kada ih pitate šta bi uradili da se konačno sretnu, sa bojazni i skromnošću odgovaraju sa zidom koji se odjednom diže oko njihovih emocija, svi odgovaraju isto: ništa.

Dete nisu ni oplakali, sahranili, ne znaju ni da je negde, tamo, dobro i da li lepo živi. Roditelja koji zahtevaju da dobiju dokaze šta se dogodilo sa njihovim bebama je desetine. Popričali smo sa okupljenima juče na protestu ispred Vlade i imali su su istu želju, samo saznanje. Neko im je nametnuo scenario po šablonu, a sami pokušavaju da ga zajednički okončaju.

SONJA JEVTIĆ, BEOGRAD

Sonja Jevtić je 12. marta 1985. godine u Beogradu rodila zdravog dečaka. Posle najradosnijeg događaja, sve se odjednom srušilo. U njenom slučaju, bez upozorenja, pet dana kasnije.

-  Imao je jedan kilogram i 350 grama. Beba rođena u sedmom mesecu, 41 dugačak. Sve kako treba. Zaplakao. Odnose bebu na kupanje, vidim ga samo još jednom. Jedinoj porodilji davali su mi neke injekcije, mesec dana bila sam van sebe. Muž i ja se po izlasku iz bolnice svađamo u taksiju, ja bih da idem kod deteta, a on me vodi. Na kraju svađe odemo kući, i on mi saopštava da je beba umrla. Meni suze idu. Posle mesec dana, dejstvo injekcija koje su mi davali je prošlo. Tad nastaje pakao i počinjem da se obraćam institucijama. Rekla sam mužu da tužimo Narodni front. U opštini Savski venac zaveden je JMBG, smrti nema, nema obdukcije. Gde je onda? - pita se Sonja, vrti ove scene u glavi već 33 godine.

Zašto baš ona, zašto baš njeno dete?

- Od mnogih žena sam čula da su birali prvu bebu zdrave žene, Srpkinje sa plavim očima. Ista rečenica izgovorena je svakoj od nas: "Imaćete još dece" - tvrdi ona, dodajući da je oduvek sigurna da je majka sada odraslog muškarca, rođenog 1985. godine.

Deca plavih očiju prva su bila meta Foto: Profimedia

- Nikada mi nije palo na pamet da upalim sveću za njega da je mrtav.  Materinski instinkt jači je od bilo čega. Kupila sam jednu kašičicu za njega. Toliko sam ljubomorna na tu kašičicu, ne dam nikom da je pipne. Kada dođe period oko 12. marta njegov rođendan ja sam van sebe.

Ime mu nije dala, ne bi znala ni kako da mu se obrati danas, ali u prolaznike zagleda. Kada bi ga srela, zna, prepoznala bi ga.

- Gledam. Daće bog da se još jednom sretnemo. Imam još dvoje dece, uvek sam želela troje. Možda su se i oni jednom sreli a da nisu ni znali. Ćerka me je jednom pitala šta ako ga nađem i da mi kaže da sam ga prodala. Rekla sam joj: "Neka, sine, neka kaže šta god hoće, samo nek je živ i zdrav."

JOVAN ŽIVANOVIĆ, INĐIJA

U drugom su mestu, danu, satu, drugim osobama se događaju, ali suština i osećanja su isti. Jovan Živanović je otac iz Inđije koji sumnja u ono što mu je rečeno o njegovom sinu, rođenom 22. jula 1980. godine.

- Drugo dete dobili smo u zemunskom porodilištu oko jedan sat. Istog dana bio sam u poseti kod supruge oko 16 sati, a onda sam otišao da proslavim. Pozvali su moju majku, i to je čudno kako su stigli do nje, da joj saopšte da bebi nije dobro i da se javim načelniku. Tražio sam da bebu sahranimo. Rekli su mi da je kao medicinski otpad odlažu. Nisam se složio. Posle ubeđivanja sat, sat i po, dugo smo se ubeđivali, odobrovoljili su se i rekli da će je poslti na obudkciju. Nalaz sam tražio svake nedelje jer sam bio vezan poslom. Svraćao sam u porodilište godinu dana. Bio sam uporan i dobio nalaz patologije za 24. jul. Dakle, zabeležna su dva dana kasnije, nakon smrti bebe - ukratko nam objašnjava Jovan.

Ne pružaju im dokaze da su bebe umrle, pa mnogi veruju da su prodate Foto ilustracija: Telegraf, Shutterstock

I on je čuo tu rečenicu, nedostojni pokušaj utehe: "Imaćete još dece."

- Ja sam siguran da mi nikad nećemo ni saznati, kao ni mnogi od ovih ljudi pravu istinu. Čak i da saznam, ne bih se pojavio pred tim detetom da mu kažem da sam mu ja roditelj. Živiš 38 godina sa nekim ko ti je bio i mama i tata, i sad se ja pojavim odjednom... Voleo bih samo da vidim da li je sretan, zadovoljan, da se ne pati kao što smo se mi patili. Valjda se to samo takvoj klasi i moglo dogoditi.

ZORICA KRESIĆ, MLADENOVO

U potrazi su i braća i sestre, koji žele da pomognu svojim roditeljima da porodica jednog dana konačno bude cela. Među roditeljima sada već odraslih ljudi, tridesetogodišnjaka, našlo se i Zoričino lice, mlađe i od nestale dece.

- Sestra sam koja traži brata, starog 22 godine. Majka je rodila živo dete, a onda joj je saopšteno da je umrlo. Sva dokumentacija je neuredna. Meni je isto jako teško i volela bih da se to reši. Nadamo se da ćemo rešiti - kaže Zorica.

ANA PEJIĆ, RUMA

U avgustu je tridesetogodišnjica gubljenja traga detetu porodice Pejić iz Rume. Ana je u bolnici u Sremskoj Mitrovici doživela rolerkoster od radosti do saopštenja da joj je dete preminulo.

- To je osećaj koji nikom ne bih poželela. Ni najvećem neprijatelju. Osećanja grižve savesti, besa, prevarili su nas i država i lekari, strah.

Kasnije je prestala i da preispituje sebe i probudila se sumnja.

- Lično sam se dosta kasno uključila u borbu. Rodila sam dete 1988, a dokaze u rukama držala 2015. godine. Dokaz je iz Matične službe Sremska Mitrovica, izvod iz Knjige rođenih. Prijavila sam žensko dete, umrlo mi je muško.

- Obraćali smo se SPC, Akademiji nauka, Veću staraca, Vladi, vladinoj komisiji, predsedniku države, skupštinskom odboru, javno direktorima bolnica, zdravstvenim inspekcijama... Ali ne postojimo. Svi su potpuno zatajili. To je teška priča, bolna i patetika. Sedeti kući i čekati da ti ćerka dođe na vrata ravno je naučnoj fantastici. Ja idem u borbu i tražim svoje dete. Dok dišem ja ću da se nadam - sa žarom priča Ana. Spušta gard na ideju o ostvarenju te nade.

- Ne smem ni da zamišljam. Videla sam kako su prošli drugi koji su stigli do njih. Našoj deci je 30 godina sigurno govoreno da su odbačena.

(Milena Rodić/m.rodic@telegraf.rs)