Ostavili su sve i krenuli trnovitim putem: Dok su se jedni venčavali u Srbiji i nastavljali dalje, kosti drugih su ostale ispod ispisane piramide

Oni su napustili svoje kuće na Bliskom istoku, plivali u moru, gazili po trnju i valjali se u blatu. Od Evrope sada ih deli mađarski zid i kordoni hrvatske policije, a mnogi su na putu kroz Srbiju na ovoj zemlji ostavili kosti.

Na nekom lokalnom groblju u Šidu, Subotici, Ovči, ili možda Preševu za bâtom koraka njihovih poznanika, sunarodnika, pa i rođaka, ostaje samo drvena piramida sa ispisanim imenom. Pitanje je da li će na to mesto ikada neko ostaviti cvet, da li će iko pročitati njihovo ime iz prve i uopšte znati o kome se radi. Piramida će istrunuti, a u zemlji će ostati samo njihove kosti. I možda neka seoska legenda o Arapinu čija duša ne može da nađe mir...

Preporučujemo

Grob dečaka migranta u Subotici, Foto: Privatna arhiva

Upravo to se dešava kada neko od migranata premine u Srbiji. Verski obred i sahrana obavljaju se na najbližem groblju koje ima muslimanske parcele. Troškove sahrane snosi Komesarijat za izbeglice i interno raseljena lica Srbije, a postoji i imam koji je na raspolaganju da obavi ono što šerijat nalaže.

- Bilo je više smrtnih slučajeva u Srbiji. Nedavno je u Beogradu preminula šestomesečna beba, kao i jedan stariji muškarac. U Somboru je preminulo novorođenče, a jednu devojčicu u Šidu je udario voz. Jedno dete se utopilo kod Horgoša, a momak stradao u Adaševcima... Jedini grob koji je obeležen mermernim spomenikom nalazi se u Subotici, za šta je novac dao anonimni donator za utopljenog dečaka iz Horgoša - priča Safet Resulbegović, dugogodišnji imam koji je sada angažovan kao prevodilac u Komesarijatu, za arapski i persijski jezik.

Pre pokopa telo mora ritualno da se opere, a to čine imami sa porodicom, Foto: Shutterstock

Tužnu povorku čine obično oni koji su sa preminulim putovali do Srbije. To su prijatelji i saputnici, a ređe rođaci. Kada neko umre u Krnjači, organizuje se prevoz do groblja, gde se obavi skromni ritual. Nema suza, ridanja, kukanja. To je zabranjeno šerijatom. Družina se tiho oprašta od pokojnika, a žene po pravilu ne prisustvuju sahrani.

- Komesarijat snosi sve troškove: plaćanje imama, kovčega, grobnog mesta i sahrane. Izdaje se uverenje o smrti i obavlja se pokop. Imam koji posećuje migrante obavlja ritual, a to ponekad činim i ja jer imam dovoljno znanja i iskustva. Pokojnik mora da se opere, uvije u beli čaršav i prinese mestu pokopa gde se čitaju molitve. Po šerijatskim propisima kovčeg mora da bude otvoren, ali to nije u skladu sa našim zakonom, pa to moramo i da objasnimo migrantima kojima je to neka vrsrta kulturološkog šoka - priča Resulbegović.

Grob dečaka migranta u Subotici, Foto: Privatna arhiva

Potrebno je da tela budu pokopana u muslimanske parcele, zato što položaj tela mora biti takav da desna strana bude okrenuta prema Meki, što je kod nas jugoistok.

Nema govora o mogućnosti da se telo premesti u neku drugu zemlju, sve dok azilanti ne dobiju papire i sve dozvole kako bi se to zakonski regulisalo. Tako, ovi putnici, poput čergara umiru tamo gde se zateknu.

Čitanje molitve na grobu, Foto: Shutterstock

Pomeni na sedam i 40 (ili 52) dana obavljaju se u kampu, jer bi sve ono što prevazilazi obavezne verske običaje bio prevelik trošak.

Od umiranja češća su rađanja. Deca koja se rode u Srbiji nemaju prava na državljanstvo, već njihovi roditelji moraju i za njih da zatraže azil, bilo u našoj, bilo u nekoj zapadnoevropskoj zemlji. Dobijaju izvod iz matične knjige rođenih na srpskom i francuskom jeziku. Na sedmi ili bilo koji dalji neparni dan nakon rođenja sledi davanje imena detetu, obrezanje i prinošenje žrtve.

Obrezanje, Foto: Shutterstock

Migranti koji nemaju prebivalište u Srbiji, što je kod većine slučaja, ne mogu ni da se venčaju po zakonima Srbije, ali nije retkost da obave obredno, šerijatsko venčanje. To čini imam ili bilo ko od muslimana koji poznaje pravila venčanja. Najvažniji su svedoci, dva muškarca. I žene mogu da budu svedoci, ali jednog muškarca u tom slučaju moraju da zamene dve žene, tako da bračni par može imati dva "kuma", četiri "kume" ili "kuma" i dve "kume".

Venčanje, Foto: Shutterstock

- Srbija ne priznaje šerijatsko venčanje, pa je potrebno najpre obaviti građansko. Ali, to nije moguće ako nemaju prijavljeno boravište i potvrdu iz zemlje porekla da nisu u braku. Stoga mnogi rade obreno venčanje iz moralnih razloga, kako ne bi činili blud. Oni dobiju prosotiju u kojoj se venčanje, koje je veoma jednostavno, obavi. A onda krene veselje, bez alkohola naravno, pa se u kampovima mogu videti igre iz Avganistana, Iraka, Irana... - priča Resulbegović.

Osim svedoka, na venčanju je važan i meher, kojim mladoženja daruje mladu. Meher se ugovara s njegovim ocem, kao i način isplate - što može biti po rođenju prvog deteta ili čak razvodu braka.

Meher se često daje u evrima, Foto: Pixabay

- To je simbolična stvar. Nekoliko stotina evra ili nakit. Mladoženja mora da pokaže meher koji će dati ženi ukoliko dođe do razvoda, ako su se tako nagodili. Taj novac ili vrednost više ne pripada njemu i on njime ne može da raspolaže, ali je dužan da ga čuva - objašnjava Resulbegović.

I tako, čekajući da se otvore gvozdena vrata Evrope, migranti životare u Beogradu, Šidu, Subotici... Dok jedni ostavljaju prijatelje i rođake za sobom u grobovima Srema, Banata i Bačke, drugi u novom braku i sa prinovama odlaze dalje. I sve u hodu, u koraku, kao po moranju, dok čergare na putu ka boljem životu.

(M. Beljan)