Nikada nije saznala ko joj je ubio dedu, ali dok je kao devojčica držala njegove kosti, imala je samo jedno pitanje - zašto? (VIDEO)

Svedočenja preživelih žrtava bilo kog rata u čoveku izazivaju osećaj empatije i tuge. U razgovoru sa Dragicom Marić iz sela Deč, koja je rođena u zimu 1934. godine i bila učesnica Drugog svetskog rata, pokušali smo da odgovorimo na njeno pitanje "da li je bilo vredno?"

Njena sećanja dosežu do izgleda uniformi različitih armija koje su tutnjile Kupinovom, njenim rodnim mestom, pa sve do stravičnog prizora, kada je sa ostalom decom pronašla odranu kožu svog dede i njegove kosti.

I danas kada priča o ovom nemilom događaju, koji je trajao mesecima, njene oči su pune suza i bezbroj pitanja, jer ne može da razume šta su ona i ljudi koje poznaje skrivili bilo kome. Bili su pošteni, radnici, seljaci, a odjednom teror, maltretiranje i smrt. 

Ona se seća kako je Drugi svetski rat počeo u njenom selu.

- Preko avlija su počeli da pucaju, a nas petoro, držeći se za majku, otišli smo u šupu na kraju dvorišta. Otac je sa ostalim muškarcima pobegao preko Save. Bilo je užasno, jako smo se bojali, drhtali i plakali. Vojnici su ulazili u kuće i kundacima preturali sve po sobama. Valjda su tražili tatu, nemam pojma... - počinje svoje sećanje Dragica.

Kada se rat zahuktao, Dragica se sa svojim sestrama i braćom od stričeva, a po naređenju majke, sakrila se u šumu. Tamo je njena porodica imala salaš, na kom je bila koliba - privremeno skrovište od tenkova i dugih cevi Švaba.

Ova baka danas se ne seća koliko su vremena proveli sakriveni, ali zna da su spavali na slami, jeli su hleb koji je majka dopremala na konjima i grejali su se kada bi uspeli da upale vatru.

- Ležali smo u travi, meni su tenkovi prolazili pored glave, a ja šta ću, molim boga da me ne vide. Tresla sam se kao prut, a imala sam samo sedam godina - ispričala mi je.

NEKO JE MORAO BITI ODABRAN

Dragica nema kompletnu sliku dešavanja, ali se najbitnijih momenata seća. U jednom trenutku, kada su iz kolibe vraćeni kući, nemačka vojska ih je proterala u crkvu i zatvorila.

Reč kojom bi ova izmučena žena opisala taj dan bila bi - vrisak.

Gomila žena i dece, tiskajući se u krcatoj crkvi, samo je tiho sebi u bradu izgovarala "samo da nas ne pobiju i ne odvedu".

- Deca su plakala, vrištala, ne mogu da ti opišem to. Strahota jedna! Uglavnom su odvodili starije devojke iz svake kuće, a da bi izgledale kao žene one su stavljale crne marame. Mi im valjda nismo trebali, jer šta će sa decom od po pet, sedam godina - rekla mi  je Dragica.

Nakon što su, kako ona kaže, "odabrali šta je za njih", raspustili su ostatak meštana kući i zapalili crkvu, pa i školu.

Ona je na početku rata išla u prvi, a kada je škola zapaljena, pa nekako skrpljena, pošla je odmah u treći. Zna da čita i piše, ali žao joj je što je morala da čuva svinje, pa nije bila redovna i nije završila mnogo više.

- Morala sam za stokom, to je otac naredio i rekao mi "Ne moraš svaki dan u školu, nećeš biti učiteljica." Šta da radim, posle sam neke kurseve završila, a mogla sam mnogo više. Sećam se učiteljice, gospođa Zorka - sa osmehom na licu prisetila se svojih školskih dana, koji ni kao takvi nisu bili bezbrižni.

Foto: Telegraf

STIGLA JE CRVENA ARMIJA, OSLOBOĐENI SMO?

Kada je stigao proglas u selo da je Crvena armija došla u Kupinovo, to je impliciralo da su oslobođeni, a njen deda je srećan otrčao u šumu, da čuva stoku. Osećao se bezbedno, jer stigli su Rusi.

Pao je mrak, ali sa ispaše se vratio samo pas, deda nije. Dragičinom ocu i stričevima je bilo sumnjivo što deda Ivana nema, pa su odlučili da ga malo potraže na početku šume, nadajući se da se samo sakrio od vojske koja je ujednom momentu naišla.

Potraga je nastavljena i sutra, ali završena je epilogom od kojih se Dragica i danas ježi.

Prvo su ga tražili po Obedskoj bari, u vodi do pojasa, nije ga bilo. Onda su otišli u obilazak okoline salaša. Tragična slika ukazivala je na jedno - bio je ubijen, odran i bačen svinjama. Na jednoj gomili su bili njegovi opanci i odelo, a odrana koža je bila svuda po zemlji. Svinje su pojele meso i ostale su samo kosti.

- Plakali smo, nikada tu scenu neću izbrisati iz sećanja. Pojele su ga svinje, a mi smo tako stajali i gledali ostatke dede. Odrali su ga ovi koji su ga ubili, sigurna sam u to. I šta nam je na kraju ostalo? Pokupili smo kosti, kao da skupljamo životinju i odneli ga kući. Nikada ga nisam prežalila i danas ga nekada stvorim pred svojim očima. Dobar i pošten je bio, domaćin, vredan i eto kako je bedno završio, kao da nije čovek - kroz suze mi je prepričala Dragica monstruoznu smrt svog dede.

ŠTA JE TO RAT I ČEMU SLUŽI?

Ona kaže da tada, a ni sada nije shvatala šta je to njen deda i hiljade ljudi uradilo da bi im se tako sudilo. Nije videla nikakav pomak nakon rata, samo je videla ljudsku okrutnost, strah koji joj je usađen u kosti i pitanje "Kako smo mi to sve preživeli?".

Nikada nisu saznali ko je ubio dedu, da li Nemci, Rusi ili četnici, ali osećaj dok drži dedine kosti ne može da se odagna.

Nikada neće razumeti nasilje, niti ratove, a zahvalna je samo što je bez ijedne ozbiljnije traume uspela da izađe iz istorijskog događaja koji je menjao svet.

Dok smo razgledale stvari koje je donela u miraz, pronašli smo neverovatno otkriće, kako za mene, tako i za nju.

Šivaća mašina koju je donela u miraz; Foto: Telegraf

Na šivaćoj mašini koja je stara skoro jedan vek, dok mi je pokazivala način na koji je njena majka pamtila i beležila datume rođenja svoje dece, shvatila je da je zapravo rođena 9. februara 1934. godine, a ne 20. marta 1935., kako joj piše u dokumentima.

- Vidi, boga ti, pa svi moji su rođeni godinu dana ranije od onoga što nam je rečeno i kada slavimo. A ja od kad znam za sebe sve vičem da sam rođena 1935. godine - bila je u šoku Dragica.

Ova hrabra žena je moja baka. Stotinu puta sam je terala da mi prepričava ovaj događaj, jer je u mojim očima tada, a i sada ona jedina izašla kao pobednik Drugog svetskog rata.

Dragica je saznala da je rođena 1934. godine; Foto: Telegraf

Danas je ona teško pokretna starica, izboranog lica, čiju dušu nisu uspele da razore sve armije koje su prošle kroz njen život.

Za mene je ona najjači učesnik, koja je goloruka, bez tenkova uspela da opstane na bojnom polju i pored svih gadosti koje su zverski umovi priređivali malenim dečijim očima. Nikada mi nije rekla da bilo koga treba da mrzim, niti je loše pričala o narodima koji su otvorenom paljbom tukli po njenom životu.

Obećala sam joj da ću jednog dana nju poslati u istu istoriju gde je i rat, ali potpuno drugi kontekst. Nije Crvena armija, nisu Rusi, ona i svi preživeli, a zlobom netkanuti, oni su srpski oslobodioci.

(S.Čenad - s.cenad@telegraf.rs)