Kako su običan čovek i njegov sin pobedili državu posle 13 godina: "Jedan drugom smo bili najveća snaga" (VIDEO)

Dok se iza njih pruža pogled na kompleks bolnica koje su im obeležile živote, bivši direktor Hitne pomoći i priznati beogradski umetnik stoje uzdignutih glava. Njihovo prezime do skoro je predstavljalo tabu temu, zbog čega Borko nije želeo da Andrej spominje da mu je on otac. Ipak, tog 3. oktobra, dan pre nego što će Andrej otvoriti svoju prvu samostalnu izložbu, prezime Josifovski počelo je da odzvanja zvukom trijumfa. Oslobađajuću presudu o kojoj su 13 godina u strahu maštali proslavili su na bini Ostavinske galerije u Beogradu.

Preporučujemo

Posle 13 godina je pobedio državu, a danas nam donosi detaljan šablon po kom su doktori iz hitne pomoći i pogrebnici trgovali mrtvima (FOTO)

- Pobedili smo Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agenciju za borbu protiv korupcije, Prvi osnovni sud i Viši sud u Beogradu, tačnije pobedili smo državu – rekao je tada Andrej.

Foto: Telegraf

Bila je 2005. godina i on je bio u gimnaziji kada je njegov otac, tadašnji direktor Hitne pomoći, obelodanio veliku aferu o ovoj ustanovi, koja je potresla ceo region. Izneo je dokaze koji upućuju da lekari koji dolaze po najhitnijim pozivima, u dosluhu sa pogrebnim preduzećima, ne pružaju pacijentima neophodnu pomoć i za to uzimaju novac. Umesto da država odreaguje na ovu uzbunu, Borko je smenjen i na profesionalnom, ali i ličnom planu stavljen na stub srama.

- Kriminal je u Hitnoj pomoći uzimao sve veći zamah, a trgovina smrću je bila organizovan posao. Na kraju je, kada sam bio oteran iz službe, za potrebe Hitne pomoći registrovano i jedno pogrebno preduzeće. Ipak dobro je, da je hrabra i odvažna sudija Višeg suda u Beogradu, svojom presudom potvrdila da sam uzbunio javnost,jer je u Hitnoj pomoći činjeno teško krivično delo protiv zdravlja ljudi, koje se krilo iza trgovine smrću i da sam zbog toga bio proganjan od strane državnih organa – priča Josifovski.

Foto: Privatna arhiva

Nakon što je sa svojim tvrdnjama izašao u javnost, život njegove porodice se pretvorio u horor film. Pratili su ih na ulici, čekali u zasedi ispred zgrade u kojoj žive, pretili smrću. Za Andreja je to bio kraj detinjstva za koje je do tad znao.

- Sećam se zove me mama i kaže: "Nemoj da izlaziš napolje, ispred zgrade su, sad su zvali Borka. Mi se vraćamo upravo pa ćemo videti šta ćemo da uradimo". Dešavalo se isto i kad sam se vraćao iz škole, da mi kažu da ne dolazim kući jer jer opasno. Sa druge strane u školi sam se susretao sa raznim negativnim komentarima. Odjedanput sam bio odbačen i čim bih prošao hodnikom čuo bih kako se deca došaptavaju : “To je on, njegov otac je onaj..” Da bi nas sačuvao svega toga, tata je odlučio da ode u Sudan. Sećam se momenta gde ga ja pratim na aerodrom i ne znam dal će se on ikada više vratiti – kaže Andrej.

Josifovski je ukazao na kriminal u Hitnoj pomoći, 13 godina je bio na stubu srama, a sada je dobio ponudu Ministarstva zdravlja

Priključivanje misiji Svetske zdravstvene organizacije u tada zaraćenom Darfuru bio je za Borka prilika da se skloni iz Beograda i tako zaštiti svoju porodicu.

- Tada je to bio jedini logičan izbor. Ne mogu da kažem da sam se plašio za sebe, ali moja porodica je preživljavala jako teške trenutke i želeo sam da im koliko – toliko vratim mir. Nažalost moj povratak najavio je nove probleme. Sačekao me je otkaz, jer ja sam morao da budem izbačen iz Hitne pomoći.

Foto: Privatna arhiva

Hitnim rešenjem Ministarstva zdravlja, Borko Josifovski je u septembru 2006. razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd uz obrazloženje da je "narušio ugled navedene ustanove iznošenjem neproverenih informacija o nesavesnom radu svojih kolega izazvao uznemirenje javnog mnjenja". 29. oktobra 2010., Josifovski je proglašen krivim za izvršenje krivičnog dela klevete i prvostepeno osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 80.000 dinara.

Usledile su godine osude, kako u okviru lekarske profesije, tako i do tada prijateljskim krugovima.

- Ti neki ljudi koji su nam bili prijatelji su se svi sklonili , da se slučajno nešto se ne zatraži od njih, da ne moraju da postavljaju svoja leđa. Tako da smo ostali nekako sami. To smo i znali i uvek smo govorili da smo samo nas dvojica. Čak je i mama posustajala, jer se ona najviše plašila. Mi smo tu bili neka dvojica ludaka koji vuku jedan drugog i koji ohrabruju, jedan drugog rečima “igračemo i pobedićemo”, “igraćemo, pobedićemo” i “vrhovi pripadaju najsmelijima” - sa osmehom se priseća Andrej.

Osmeh i vedar duh pokušavali su da zadrže i kad je Borku dijagnostikovana teška bolest, za koju kaže da je posledica prethodnih dešavanja. Ipak, kako kažu, za predaju nije bilo vremena.

- Moj otac je bio vojni lekar i on je uvek je govorio: "Za pravi stvari mora da se ide do kraja". Mislim da tu nema nikakvih kompromisa. A moja majka, koja je bila Partizanka, ona je govorila "Možeš da plačeš, ali ne smeš da prestaneš da se boriš". To su neki principi koje sam zadržao i do evo ovih dana, a to sam se trudio da prenesem i Andreju – kaže on.

Foto: Privatna arhiva

Nakon izlečenja nastavio je borbu protiv države. Podnosio je krivične prijave Prvom osnovnom javnom tužilaštvu i Višem javnom tužilaštvu u Beogradu jer se nije mirio sa zatvaranjem slučaja “Hitna pomoć”, koji je vezan za više nego morbidnu spregu lekara i privatnih pogrebnih preduzeća. Prijave je podneo je i Agenciji za borbu protiv korupcije i Upravi za borbu protiv korupcije, ali su državni organi ćutali.

Posle 13 godina od proglašenja krivice, Viši sud u Beogradu doneo je oslobađajuću presudu u korist bivšeg direktora Hitne pomoći, kojom se utvrđuje da mu je nečinjenje i odugovlačenje brojnih državnih organa nanelo ozbiljnu štetu.

- Presuda koja je donešena protiv državnih organa potvrđuje zapravo postojanje jedne kriminogene mreže u okviru državnog sistema. Nažalost ljudi koji su predvodili tu mrežu još uvek su na važnim funkcijama u zdravstvu. Ne znam zato da li sam pobednik ili poraženi, ali dokle god se naše zdravstvo bude uređivalo na osnovu koruptivnih zakona i dokle god se blagonaklono bude gledalo na pustošenje Zdravstvenog Fonda, narodu se ne piše dobro – smatra Josifovski, dok njegov sin dodaje:

- Možda nismo još uvek potpuni pobednici, ali mi je drago da su našoj porodici vraćeni ugled i čast. Ne planiramo da stanemo, uprkos preprekama sa kojima se svakodnevno susrećemo. Ovo je tek početak, kao da smo se ponovo vratili na nulu.

Koji su bili najteži trenuci njihove borbe, pogledajte u videu na početku teksta. 

Foto: Privatna arhiva

"Umetnost koja se rodila iz bunta"

Student arhitekture, kasnije i asistent na Arhitektonskom fakultetu, odlučio je da postane umetnik, kako kaže iz bunta.

- Iako sam se sa tatom borio i trudio se da ga podržim u svakom njegovom poduhvatu protiv države, morao sam nezadovoljstvo da iskažem i na svoj način. To je bilo kroz umetnost. Počeo sam da crtam grafite, ispod kojih sam stavljao potpis "U*raću se", što je izražavalo moj stav prema tome na kom nivou je umetnost, ali i društvo u Srbiji uopšte. Kako su godine prolazile, moj rad je postao sve više priznat. Jedan od najvećih priznanja mi je to što su moji radovi izašli u knjizi “Street art i grafiti u Evropi”. Svoj uspeh krunisao sam izložnom u Ostavinskoj galeriji, predstavivši portrete svojih 12 heroja i 13- tog džokera – najvažnijeg od svih. Mog oca – sa ponosom ističe mladi umetnik, poznat kao "Pijanista".

Pod njegovom magičnom rukom, svi sivi zidovi Beograda ožive: Andrej ima važnu poruku za mlade ljude (FOTO)

Foto: Telegraf

"Hitna pomoć je mogla da bude na vrhu, ali..."

- Na mesto direktora beogradske Hitne pomoći došao sam jula 2004. sa vizijom, kako bi ta služba trebalo da ubuduće funkcioniše. Prvo što sam želeo da stvorim bio je "Kol Centar 94", koji je trebalo da funkcioniše tako, da razgovor sa operaterom bude protokolisan, da se pozivi primaju na osnovu Indeksa urgentnog zbrinjavanja. Drugi veliki projekat koji je po mojoj zamisli ostvaren uz pomoć norveškog Crvenog krsta bila je obuka pet lekarskih ekipa u Sarajevu. Takođe, Fondu sam podneo i elaborat za reformisanje službe hitne pomoći, što je podrazumevalo osnivanje samostalne službe za prevoz pacijenata na dijalizu i službe za prevoz pacijenata na specijalističke intervencije. Jednom rečju, beogradska Hitna pomoć je, u operativnom smislu, trebalo da bude integralni deo urgentne službe, beogradskih KBC. Očigledno je da se takva moja viđenja nisu dopadala tadašnjim vodećim ljudima u zdravstvu - zaključuje Borko, dodajući da  je opasnost u čekanju i da ako nekima nije prihvatljivo, onda, neka se po savetu iz Hitne, sa najbližima strpljivo drže za ruke i budu zaključani, pogotovo ako vremenske prilike nalažu slojevito oblačenje ili rashlađivanje.

Koji su bili najteži trenuci njihove borbe, pogledajte u videu na početku teksta. 

(I. Nedić)