"Bio sam na otvaranju svih tržnih centara i prodavnica i nije me sramota": Javio nam se čitalac sa čekačkim stažom i otkrio nam svoju taktiku
Naš čitalac, Pera iz Zemuna, državni činovnik u penziji, kako je sebe predstavio, rešio je da podeli sa nama iskustva iz svih njegovih čekanja u redovima pred otvaranje prodavnica i tržnih centara u Beogradu.
Kad je trebalo išao je i u Kaluđericu, a nije propustio ni otvaranje Ikee. Ustane usred noći, spremi se i strpljivo čeka svojih pet minuta.
Njegovo pismo prenosimo u celosti. Pročitajte ko ga osuđuje, ko se raduje svakom njegovom pohodu i kako iz prve ruke izgleda čekanje u cik zore.
"Otvaranje prodavnice je kao premijera filma, kada jednom osetite njenu dušu, samo najboljima se vratite na reprizu.
Unuk mi kaže da sam dokon, snajka se krsti kad ustajem u tri ujutro da bih stigao prvi u red, a brat kaže da bi bilo bolje da se uhvatim za uši sa čičama na Kalemegdanu, da igram šah i merkam babe.
Jedina koja je srećna je moja žena. Zadovoljno trlja ruke pred svako otvaranje, priprema spisak danima unapred i daje mi sve instrukcije šta joj je potrebno. A ja, pravi operativac u penziji, napravim plan ali i nanjušim gde leži najbolji popust.
A da vam kažem, i ti redovi, to je druženje. Okupimo se, pa malo pričamo o ovome, o onome, o politici, o nekim starim danima. Smrzneš se nekad, ali se zagreješ kad uđeš, bude tu i neke zakuske. 'Probajte našu paštetu, probajte našu salamu. Evo sira...'. Ma, kao kralja te dvore.
A one devojčice nasmejane, kasirke srećne, sve lepo, čisto. Ta atmosfera je neponovljiva.
A da znate onaj osećaj kad stojite sami u redu, pa se pitate ko će prvi da dođe. Pa ti osmesi, ta prijateljstva iz reda, to se pamti.
Vremenom sam postao pravi profesionalac. Otkad imam štap, to mi još više pomaže. Niko meni ne može da uzme parče na koje sam se naumio.
Nema tuče, da se razumemo. Nisam ja neki nasilnik koji halapljivo kidiše za robom na rafu. Fino ja merkam gde je najbolji komad, pa se približim natenane, poprečim štap, pa natrpam u kolica koliko hoću.
Nema te piletine koja bi meni promakla. Tri komada sam doneo kući, dosta nam je! Svaku voćku sam dotakao, pomirisao, kad se ja vratim sa otvaranja taj dan je praznik u porodici.
A oni što mi se smeju, vole da jedu to što donesem. Mislite da se šalim?
Prva moja akcija bila je 2002. na Novom Beogradu, kada je otvoren Merkator. Ali, tada sam napravio grešku u koracima. Nisam poneo šal, a kad stojiš kreneš da mrzneš. Bio sam negde na sredini reda i nisam najbolje prošao...
Išao sam i u Kaluđericu, kada je otvaran tržni centar.
Ako je otvaranje ujutro, shvatio sam da, da bi bio prvi, moraš da kreneš bar sat i po pre izlaska sunca. Tad sigurno ćeš sigurno uspeti.
Išao sam i na ono, što bi mladi rekli fensi. Tu uvek može da se nađe pregršt poklončića. Prava atrakcija su veliki tržni centri, ali tu moraš da se boriš i sa mlađima. Nego... neće oni mene da guraju, podmetnem ja štap, pa se pobunim, kažem 'Gde vam je kultura?'. Bude im neprijatno, ipak imam 75 godina, pa se povuku.
Sećam se kakvo je ludo bilo otvaranje "Ušća". Bio sam ja i u Imo centru, i u Delta sitiju, sve to stoji. Ali, Ušće je bio pravi spektakl.
Posebno sam se pripremao za Ikeu. To je bio istorijski događaj. Dan ranije sam se provozao do tamo, da se upoznam malo bolje sa lokacijom, sa tim gde je ulaz, a onda sam detaljno pregledao ceo katalog.
Tamo sam bio na čelu kolone. I nije me sramota. Ljuti me kada vidim kako se priča o babama i dedama koji su došli ko zna odakle samo da bi videli Lidl. Pa zato i služi otvaranje, da se dođe, vidi ta čuvena premijera i da se bude prvi kupac. Nije sve u poklonima i popustima, ima nešto i u istoriji. Svi mi volimo da pričamo kako smo prvi put videli nešto."
VIDEO: Dan nakon "bitke za piletinu", ispred Lidla i dalje ludačka gužva
VIDEO: Evo kakve su cene u Lidlu
(Telegraf.rs)
Video: Gužve na hrvatsko-srpskoj granici: Kilometarske kolone
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Matija
O Boze
Podelite komentar
Marija
Sretnem komšiju pre neki dan, nosi štap za hodanje sa sobom. Ja mu poželim dobar dan, on meni objašnjava kako štap nosi samo da bi mu neko ustao u busu. Eto sa kakvim ljudima živimo. Strašno.
Podelite komentar
Sundjer Bob
Ima ljudi koji ulicom idu goli i nije ih sramota...ima i onih koji pisaju po haustorima i trgovima i nije ih sramota...ima i onih koji psuju i pljuju gde i koga stignu i nije ih sramota ..ali oni i ne znaju da bi trebalo da ih bude sramota...prozivis ceo zivot bez dostojanstva i.? Nije te sramota?
Podelite komentar