I ja sam majka, potpisala sam peticiju za doživotnu kaznu za ubice dece: Strah me je da pustim svoje dete na ulicu, koliko Srbiji treba vremena?

Uvek sam bila osetljiva na decu. Volela ih svu, maštala kad sam bila klinka ne o venčanici, nego kako ću jednog dana imati "čopor" usvojene dece. Strahovala da neću imati svoju i da sam, možda, pogrešila profesiju. Osetljiva na sve dečije nevolje pre, dok nisam rodila dete, a posebno posle. Njihove suze ne podnosim, odmah i ja zasuzim i ne mogu da gledam bolesno, gladno i željno svega, dete.

Novinarka u vestima Prve zaustavljala suze dok je delila potresnu priču: Njen glas rekao nam je više o životu južno od Ibra nego bilo koji prilog (VIDEO)

Preporučujemo

Sramota me da priznam, ali ne mogu da gledam sve ove apele za bolesnu decu, jer me duša boli kad vidim te njihove oči. Ne umem sama sebi da objasnim zašto i malo dete treba da se razboli. Jedna Saška sa Kosova, sa sinom koji je operisao srce tešila me je u bolnici da nam Bog daje samo onoliko koliko možemo da podnesemo. Ona je mene tešila i grlila me čekajući da se isplačem. Pre nego što je otišla, ostavila mi je i jednu ikonicu.

Deca zaslužuju bezbrižno detinjstvo, Foto-ilustracija: Profimedia

Od tada je prošlo nekoliko godina, dete poraslo, a sa njim i moji strahovi. Ne kaže se džabe "Malo dete, mali problemi". Sada treba da ga pustim samog napolje, da se igra sa drugarima, a crne misli počnu da mi se motaju po glavi. Da li ga opterećujem svojim strahovima? Pa deca svakodnevno ginu, auto krene sam, sanke podlete pod automobil, nepažljivi vozači sede za volanom... A da ne pominjem i one koji samo vrebaju, čekaju da se uluči prilika da napadnu neko dete.

NE IDI DALEKO!

Ježim se i od same pomisli. Odmah potrčim za njim i ponavljam upozorenja kao pokvarena ploča: "ne odvajaj se od drugara", "ne zalazi gde nema osvetljenja", "ne idi daleko, kad dreknem s prozora da možeš da me čuješ"...

Ne znam šta bi tek bilo da imam ćerku. I da nju neko napadne! Pa, pedofila kao da ima na svakom koraku. Da me ne razumete pogrešno, napadaju i dečake, ali... Ne mogu da se ne setim male Tijane Jurić. Setim se onih dana dok je trajala potraga. Molila sam se da je iz nekog samo njoj znanog revolta otišla negde, ne javivši se nikome. Samo da je nađu, pa nek dobije dobre batine. Takve batine odobravam. Dani su prolazili i ne mogu ni da zamislim, ni da pojmim, kako je bilo porodici. Moj strah je ništa, sitnica spram te teške neopisive muke, opipljive golim rukama, da ne znate gde vam je dete, koji stranac je mogao da ga se dočepa i šta sve nedužno trpi.

LIČNO BIH MU PRESUDILA

I te male kazne zatvora, kao da nije dovoljno što morate da živite s tim, već je tu i saznanje da bi ubica onoga ko vam je najvredniji mogao da izađe na slobodu, a vi biste da trune u zatvoru. Ili lično da mu presudite. Jer šta bi mi vredeo život uz saznanje da svetlost moga oka nije više tu? To nikome ne želim da sazna.

A kad i ako se desi, svako bi želeo da bude siguran da će monstrum koji je to uradio dobiti šta zaslužuje!

Zaštitite decu od pedofila, Foto: Shutterstock

Pitam sina da li sam mu već održala govor o pedofilima. Kaže, nisi, dok mu pogled luta na neki crtani na TV-u. Aha, onda sam to pričala sama sa sobom, da čujem kako zvuči kad se izgovori naglas. Da li ću pričom o tome samo da uplašim dete ili da ga pripremim na neku životnu situaciju? Ne želim da ga plašim, naravno, ali zar nije dobro da shvati da neće svi biti dobri prema njemu? Povremeno vidim neke nepoznate kombije u naselju i kakva sam, odmah pomislim na neku otmicu i vrebanje dece.

DOŽIVOTNA KAZNA NIJE HRIŠĆANSKA?

Jedan advokat rekao je da doživotna kazna nije dobra, a ni hrišćanska. A da li je hrišćanski ubiti? Pogotovo dete. Jer su mali, nezaštićeni, nevini i jer ih rodiš da porastu, a ne da ti ih neko oduzme. Planiraš život, a ne smrt i kovčeg. Šta je hrišćanski u tome da roditelj ostane bez deteta? Da krilo ostane prazno, a zagrljaj samo pusta želja. Onda je neka frustrirana, umobolna osoba, koja je sav svoj gnev mogla na sebi da iskali, odlučila da umesto toga naudi vašem najvećem bogatstvu, na koje je možda slučajno naišla.

I MONSTRUMI IMAJU MAJKE

Zato sam ja odavno potpisala peticiju, sa još bar 159.999 drugih, Fondacije "Tijana Jurić" za uvođenje doživotne kazne za ubistva dece. Još nisam sigurna da li bih bila spremna da potpišem peticiju za uvođenje smrtne kazne. To znači da bih bila za onu drevnu primenu zakona "oko za oko, zub za zub". Ali, ideja da trunu u zatvoru i kaju se dok god su živi ili čak i da se ne kaju, ali ne mogu nikom da naude, mi se čini baš, baš ljudskom. Jer, kakav god da je, taj monstrum ima majku, koja će ga možda voleti uprkos svemu i uprkos zločinu znaće da je njen mali monstrum živ i da može da ga vidi i popriča s njim.

160.000 ljudi je potpisalo peticiju za doživotni zatvor, Foto: Pexels/Jessica Lewis

Ostaje da se država prizove pameti i usvoji izmene i dopune Krivičnog zakona, da sutra nikom ne padne na pamet da misli da može lako da prođe kroz pravosudni sistem ove države. I da razmisli dvaput pre nego što reši da siluje, zadavi, izbode na smrt nečije dete, "odleži" desetak, petnaestak godina i onda mu opet "pukne" u glavi.

Iz Fondacije "Tijana Jurić" navode da radna grupa Ministarstva pravde radi na njihovoj inicijativi za doživotni zatvor ubicama dece. Ministarka Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, navela je, navode iz Fondacije, da će u najskorije vreme radna grupa izaći sa konkretnim stavom i da će uskoro inicijativa ući u skupštinsku proceduru. Mihajlovićeva je u utorak učestvovala na trećoj konferenciji Fondacije "Tijana Jurić" posvećenoj bezbednosti dece. Iz Fondacije kažu da će se uskoro obratiti poslanicima Skupštine Srbije, tačnije po okončanju kampanje koja traje do 15. oktobra.

Ne znam šta bi tek bilo da imam ćerku...

Povremeno se setim Saške sa Kosova i pomislim da sve manje mogu da podnesem.

VIDEO: Šta treba da znamo kada neko nestane

(J. Vučić/j.vucic@telegraf.rs)