Dolče vita u vreme Tita: Posvađao sam se sa babom, tatom i mamom - rekao sam im da neću da vraćam njihove dugove!

Kad se porodica okupi, jedna iskra dovoljna je da napravi pravu eksploziju. Obično se to i dogodi kada se u sve to umešaju Tito, ekonomija i pitanje zasluge generacije penzionera.

Uđite u Titov nuklearni bunker vredan 4,6 milijardi dolara (FOTO)

Preporučujemo

Tako je jutros bilo i u jednoj novobeogradskoj porodici. Prskala je kafa, udaralo se o sto, a za sve je kriva rasprava o dugovima iz doba Juge... Nenad (33) očito je izgubio bitku u raspravi sa babom, tatom i mamom, pa je rešio da napiše pismo našoj redakciji.

Kaže, neće nikoga da krivi, ali želi da podeli sa nama kako se oseća jedan mlad čovek koji se bori za svoju egzistenciju, a čitavog života sluša nostalgične priče i preko budžeta još plaća i dugove koje su prethodne generacije političara tako lako napravile...

"Naši roditelji podizali su državu koja se raspala na paramparčad, hiperinflacija je progutala moju mladost, ratovi su mi odneli rođake. A danas, ja sa svojom bednom platom moram da vraćam dugove koje je zarad napretka i prosperiteta socijalističkog društva podizao drug Tito.

Foto: Profimedia/AFP

Lako je bilo zadužiti se kod zapadnih prijatelja, lako je bilo graditi socijalizam na plećima budućih generacija. A ja, koji imam 33 godine i pamtim samo obrise tog vremena blagostanja, a mnogo bolje krvave slike sa TV ekrana, zvukove bombi i pištaljke sa uličnih protesta, ja koji sam jedva došao do posla u surovom kapitalističkom okruženju, sada moram da plaćam za blagostanje u kojem su nekada moji roditelji, baba i deda živeli.

Plaćam za funkcionisanje sistema koji je odavno urušen.

'Hteli ste novi sistem i novu državu, zaboravite onda na sve što je bilo.'

E, ovo kada sam rekao na zajedničkom doručku, baba se umalo zagrcnula sa belom kafom, prosula ju je po podu, a mama i tata su nesvesno udarili rukom o sto.

'Pa zar ti sine nije dovoljno što danas imamo stan, što smo imali uslova da te podignemo. Šta misliš šta bi danas od nas bilo da smo živeli u nekoj Rumuniji, Čehoslovačkoj, Istočnoj Nemačkoj. To je bilo takvo vreme, živeli smo svi na kreditima i na kreditima smo gradili budućnost.'

Tako je mama pokušavala da me smiri, dok baba nije štedela reči. Vratila odmah u Drugi svetski rat. 'Borili smo se, ginuli, mučili, trudili'. Pa je posle bila beda, školovanje dece, rad... Ali onda se prebaci na radne akcije, o kojima setno priča i tada, valjda, počinje taj period blagostanja. Usledilo je doba kada je moj ćale kupio prvi automobil, zaposlio se u državnoj firmi, aplicirao za stan i mogao da putuje u Trst po farmerke.

Josip Broz Tito sa prozora Plavog voza pruža ruku pionirki negde na pruzi Beograd-Bar tokom njenog puštanja u saobraćaj. Foto: Wikimedia Commons/Orjen

Uzviknuo sam i ja, a boga mi i lupio o sto. 'Čekajte, čejakte, a ja se ne mučim?' vikao sam. O da, imamo stan, ali odavno prokišnjava krov, nov nameštaj nismo kupili 20 godina, nas petoro deli jedno kupatilo, a ja, iako ne idem na radne akcije, na poslu ostajem i po deset sati da bih zaradio upola manje nego što su oni od jedne plate u džabalebarskom društvenom preduzeću.

'Ti nas vređaš!' počeo je tata svoju staru priču. 'Pogledaj se', postao sam nemilosrdan, 'Kada si poslednji put kupio odelo. Nemaš para da središ ni zube, da kupiš nove naočare, a soliš mi pamet o nekom boljem vremenu. Nema boljeg vremena, prohujalo je, ginem da sebi obezbedim kakav-takav život, ne zanimaju me vaši dugovi!'

I tako sam napustio doručak, stavio sluške u uši i pošao ranije na posao. Svi ti bulevari, ulice, zgrade, mostovi, sve to je nastalo u 'nekim lepšim vremenima'. Ne mislim ja da tata, mama i baba greše, u pravu su oni. Ali i ja sam u pravu, a oni mene ne razumeju.

Printskrin: youtube/Geomovies

Njihovo vreme je prošlo, ne sporim da je bilo teško, ali oni živeći u sećanjima ne shvataju da ja od lepog života u nostalgičnoj Jugoslaviji danas nemam ništa. Političari njihove generacije bacili su nas na kolena, a i dalje moram da od svoje plate odvajam za izgradnju naših, odavno starih i malih stanova, za zemljotres u Skoplju, izgradnju Prištine i kojekakvih projekata kojih se nijedna mlada osoba iše ne seća ni kroz priče.

Oni su se oslanjali na kredite uz nadu da će privreda da opstane. Ali, ceo taj sistem urušio se kao da je pala atomska bomba. Džaba, sve što su radili, u šta su ulagali, srušilo se kao kula od karata.

I zato ću im opet reći: 'Dosta mi je da plaćam vaše ili Titove dugove.'

Žao mi je, nemam ništa s tim."

Tako se je počela ova radna nedelja u jednom novobeogradskom domu, a mi smo vam pismo našeg čitaoca preneli u celosti. Ipak, ostaje pitanje - ko je u pravu?

Kakav je vaš stav o ovoj temi? Pišite nam u komentaru.

(Telegraf.rs)