Zašto mislimo da je depresija izmišljena bolest ili nečiji hir - sve dok ga ne zateknemo mrtvog u sobi?

Sedam dugih godina kako se borim sa tom aždajom,sedam godina straha,osećaja krivice,samoprezira,beznađa,nerazumevanja,igre toplo hladno,remisija...I ne trudim se više da objašnjavam ljudima,ne očekujem da me razumeju,ne reagujem na komentare tipa imaš sve,a kukaš,...navikla sam,živim dan za danom,borim se...Nije hrabrost osuđivanje,nedostatak empatije i neprihvatanje,HRABROST smo MI,jer naš svaki dan je borba,svaki mesec iza nas uspeh,a svaka godina dobijena bitka...

Od depresije su oboleli oni koji nemaju veru u Boga svemoguceg. Bog daje radost i volju za zivotom ako mu verujemo

Zamislite sa takvim dijagnozama ljudi ne mogu u invalidsku penziju... Sramota.. Dvadeset godina se borim sa anksioznošću... paničnim napadima... Umirem nekoliko puta dnevno... Kad čujem da je neko umeo bude mi žao što nisam ja... Još me jedino misao na decu drži... Bože pomozi mi... Pomozi nam svima Bože...

Ja kada sam upao u depresiju ostavila me je žena i uzela decu zawrsio sam na psihijatriji u Swajcarskoj mesec dana zatworen.posle izlaska mi je rekla sam se snadji swako kroji swoju sudbinu...i posle toga sam 2 puta pokusao da se ubijem tabletama zbog nje i njenih postupaka.nisam imao nikog pored sebe swi su mi u Srbiji.Sam sam se izborio kroz swe al ne znam koliko je potrebno wremena da mi se opet to wrati.....

Prvo sto pomislim pri budjenju je =pa opet nisam umrla nocas. I budem tuzna sto nisam, jer je tesko nositi se sa zivotom..

Anksioznost je po definiciji neopravdan strah , ali u ovoj i ovakvoj Srbiji , svaki je strah opravdan , pa je tesko doci do dijagnoze , hhhh.

Odličan tekst i treba što više pisati o depresiji.Svaki čovek kao samosvesno biće može pasti u depresiju.Kada mi se pre 10godina firma i gotovo sve što sam stvarao srušilo kao kula od karata želeo sam da me nema da nijedan dan ne osvane.Shvatio sam da sam u depresiji,i bez ikakvog ustezanja obratio sam se psihijatru(sam čovek ne može da se izbori sa tom bolešću).Odgovarajućim lekovima sam se vratio u normalu posle 20 tak dana(lečenje depresije je zaista lako).Posle izvesnog vremena dugovi su vraćeni i firma postavljena na noge i život i rad ide punom parom.Sve ovo pišem da se ljudi ne ustručavaju od priznanja sebi i drugima da su psihički bolesni i da nije sramota lečiti se kod psihologa.To su bolesti kao i ostale,moraju da se leče,ali ne same od sebe,nego uz pomoć medicine ma koliko mi bili jaki-bolest je bolest i ona se leči.Zato ako osetite simptome depresije,pravo do lekara,za nekoliko nedelja bićete sposobni i srećni da radite i uživate u životu.Verujte mi sve je vrlo jednostavno...

Meni rekli idi kod psihijatra ja otiso cekam da me primi a dvoje pored mene jedan se trese drugi prica Sam sa sobom ja pobego reko nisam ja lud gadno je to ne vidis izlaz zivi ti se Al ne u ovakvom stanju u kakvom si ko da si upo u neki vir I nemozes da se iscupas gledam ljudi se raduju idu na more smeju se reko sto Sam ja ovako proklet a nekad bio veseo zajebant voleo ljude a sad bezim od ljudi samoca me orivlaci sve mi je glupo nee znam kako Sam dospeo u ovakvom stanje

Mi kao nacija sve smo depresivniji i depresivniji. Nivo nezadovokjstva kod ljudi je ogroman. Od robovlasničkog odnosa poslodavaca u privatnom sektoru, malih plata i svega ostalog što proističe iz toga.

Živim sa teško depresivnom osobom i moram priznati da ni malo nije lako.Prosto se ne zna da li je teže njemu ili ukućanima. Uz adekvatnu terapiju i veliko razumevanje i podršku najbližih može da se prevaziđe sve, ali proces izlečenja je jako dug i nepredvidiv. Da bi čovek oboleo od depresije nije bitno da li ima sve ili nema ništa, ta bolest ne poznaje ni jedan status.

Da da i da dodam. Na posao idete kao na streljanje. Neznate da li je sef ustao na levu ili desnu nogu. Za sve ste krivi. Bilo bi lepo da prespavam ovaj zivot. Imam osecaj kao da sam se na Boga kamenjem gadjala. Ceo zivot je s....e.

Stres koji duze vreme traje, zivotne okolnosti, traume, to su okidaci koji veoma senzibilnim osobama promeni hemijsku ravnotezu u mozgu. Depresija je bolest mozga. Manjak serotonina i noradrenalina..i mozdane celije ne mogu normalno funkcionisati. Amigdala salje znake telu beg ili boj. Telo te boli kao da si ziva rana i mislis da ces poludeti i izgubiti svoje JA.

Zdravi to nikada nece razumeti jer ne mogu. To je isto kao sto nerotkinja ne moze znati kako je biti majka. Depresija je izmenjeno stanje svesti. Simptomi su derealizacija, depersonalizacija, strah od ludila....placljivost je najmanji problem.

Ljudi jednostavno ne razumeju to. Kad ne mozes da spavas.... Kad se gusis... Kad places... A kad te pitaju zasto... Ni ti ne znas... Onda uhvatis sebe kako sebi zelis najgoru neizlecivu bolest, da vozis auto a zamisljam sebe kako se zavlacis istim ispod kamiona koji prolazi pored tebe... A ti opet ne znas zasto... Onda uhvatis sebe kako besciljno lutas... Tuzan... Plasis se od svega... Boris se sa samim sobom... Ubedjujes sebe kako ti imas sve... Dobar posao... Lepu platu... Porodicu... Osobu koja te voli... Da trebas da se trgnes... A jedino zelis svoj mir... I onda dolazis do zakljucka da ces jedino biti miran ako se ubijes... A nemas snage ni za to... I onda me pitaju sto mi je jesen omiljeno godisnje doba. Zato sto mogu slobodno da setam a da ne moram da glumim... Da pada kisa a ja da kisnem i placem... Sada sam bolje. Zahvaljujući doktoru koji mi je propisao adekvatnu terapiju. Drzim se. Drzite se svi vi koji se isto osecajte. Shvatite da je zivot jedan i da uvek postoji razlog zasto treba biti srecan... Naucite da uzivate u sitnicama... U letnjem pljusku, mirisu cveca... Dobroj knjizi... Pozdrav

Ko to na svojoj koži ne oseti, ne zna kako je. Svako jutro kad se probudiš, kao da si na robiji, samo čekaš da prođe dan što pre. Nemaš volje, okolina te ne razume i moraš se sam boriti kako znaš i umeš, jer kome god da se obratiš za pomoć, kaže, to je trenutno, proćiće. A to traje i traje...

Ne verujemo zato ste se plasimo nepoznatog, i zato sto se kod nas zbog toga ide u ”ludnicu” a da ne pricamo o tome sta ce tek ”komsije da misle kad cuju”. Kad izbacimo te neke komplekse pocecemo da verujemo i pomazemo ljudima kojima je potrebna pomoc.

Prolazim trenutno kroz psihički problem nije lako svi misle da ti nije ništa. Izgledom kažu dobro izgledaš a niko nezna kako ti je u glavi. Idem na terapije, nemogu da radim ne ponosim gužve u prodavnicu ne možeš otići kako treba da kupiš osnove stvari. Usto sve imam panicke napade. Ko nije proizveo nezna šta je to.

Zaboravih još jednu važnu stvar,pregledajte se dobro,uradite test hormona,sitna žlezda i eventualno snimak glave da se nije zapati neki tumorcic.Svima srećno od srca zelim!

Nas sveti Otac Tadej kaze, kako se izleciti od depresije. Prvo covek mora ispovedati sve svoje grehe, onda post, molitva, liturgija I pricest. I vidis kako Gospod pomaze. Slava mu i milost!

Ljudi ko to nije osetio i doziveo,normalno je da ne veruje.ja sam kroz to proso(i jos prolazim)sa cerkom kojoj je sad15godina.ja sam onog dana kad su me zvali u skolu bukvalno prestao da zivim.moja cerka koja je tada imala malo vise od 13godina poverila se drugaricama kako joj je dosadio zivot i one su to prenele razrednoj,ova posle psihologa,i onda su nas zvali na razgovor.ja i zena samo nju imamo i za nju zivimo,i to je stvarno bio sok od kojeg ne mogu jos uvek da dodjen sebi.bila je vesela i druzeljubiva devojcica do sestog razreda(to je ovde u nemackoj osnovna skola)posle je posla u gimnaziju i malo se povukla u sebe,ja i zena nismo rimetili nista,mislili smo usla je u pubertet,pa se zato uozbiljila.e onda pocinje sa terapijama i raspolozenjem toplo-hladno,koje traje i dan danas ali sa ucenjem nema problema,jedna je od najboljih u razredu.prestala je da ide na terapiju,ali i dan danas moramo da pazimo sta pricamo i sta radimo.bukvalno da hodamo na prstima.nadam se da smo prosli kroz najgore,ali opet u sebi imam veliki strah

Test tačno matematičkih pokaže vaše stanje,ako ne veruješ ljudima,uradi ga sam preko interneta,pogledaj rezultat pa onda kreni sam da se lecis.Prosetaj,nagu taj se kiseonika,razmisli šta te najviše uznemirava i kako bi to tešio da je problem od druga a ne tvoj.Odes u crkvu,pa se isplaćen i zamoli se da ti pomognu.Ili odeš kod neuropsih.pa ideš na terapiju i piješ lekove da se malo konsolidujes.Ima raznih stvari,samo ne odustaj od želje da si pomognes!

Problem je što su se ljudi otuđili i prestali da saosećaju jedni sa drugima. Ja imam 34 godine, imam 2 predivne dece i muža koji je uvek uz nas i sa nama. Ali sam (valjda zbog porodjaja) stalno neraspolozena i kada pokušavam da pricam sa drugaricama o tome, one kao da ne slušaju i imaju komentar kako sam ja stalno negativna. Često imam gušenja i steže me u grudima....suprug je uvek tu za mene i ima razumevanja (uglavnom).....preispitujem sebe zašto se tako osećam, a imam ljubav porodice?

Evo zahvaljujući skini nu na ulici pre deset meseci ja sam krenula na psihoterapiju.Uradite test kao bilo koju ukrstenicu,vrlo lako i zabavno i dobijete tačno matematičkih izračunato koliko ste u deptesiji.Najvise osuđujem svoju okolinu,sama sam se spakovala i otišla po pomoć a okolina nije ništa učinila već ono klasicno,ćuti ,trpi,šta ti fali,ti si kriva,tražiš leba preko pogace,mislim da se niko ne ubija ako ima u svom okruženju osobu koja će pružiti ruku kad je tesko,razumeti.Olaksa se pritisak u glavi i smanji tenzija.

Sta da radis kad je nesto Jace od tebe a ljudima ne verujes