Dušanu su lekari rekli da je njegovo srce za kantu za smeće: Nadljudskom snagom i voljom posle 12 godina jači je nego ikad

- Nekoliko godina sam osećao da u meni kuca tuđe srce. Prvo sam imao grižu savesti jer je neko umro, a ja sam nastavio da živim. Međutim, čovek mora da shvati da je smrt sasvim normalna pojava, kao i rađanje drugog živog bića…

ISPOVEST MILANA SREDOVIĆA: Mislio sam da sam umoran, a u stvari me je ubijao koksaki virus. Sada imam novo srce! (FOTO) (VIDEO)

Preporučujemo

Tako započinje priču prof. dr Dušan Šćepanović, nekadašnji direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici, 12 godina nakon transplantacije. Prve četiri godine nakon operacije, kako kaže, svake noći je razmišljao o istom, piše Politika.

- Noću, kada ostanete sami sa sobom, dok osećate udare otkucaja srca, pitate se nekoliko hiljada puta: Da li je moguće? Drugi čovek živi u meni! Osećam ga – priča on.

Kako kaže, imao je običaj da skine odeću i usred noći posmatra da li su mu ruke i noge otekle zbog nagomilane vode. Razmišljao je o čoveku čije je srce dobio, kakvog je bio karaktera, kako se oseća njegova porodica, da li razmišljaju u čijim grudima kuca srce njihovog sina...

Zbog osetljivog psihološkog stanja pacijenta i porodice, kako kaže dr Šćepanović, ne bi smelo da se zna kome je pripalo čije srce. I danas se seća svih detalja koji su prethodili operaciji koja mu je spasila život.

Dušan je operisan 2006. godine; Foto: Pixabay.com

Seća se zvuka helikoptera koji sleće na zgradu "LKH klinike" u Gracu dopremajući novo srce. Iako je o tome pričao stotinu puta, dok nam opisuje tu scenu oči mu se pune suzama, a glas drhti. Transplantacija je obavljena 6. decembra 2006. godine, a sedam dana ranije napunio je 51 godinu.

Kada su mu lekari saopštili da je njegovo srce za kantu za smeće, bilo je jasno da je transplantacija jedini izlaz. Ugradnju veštačkog srca preporučio je sada pokojni dr Brana Radovančević, naš lekar koji je radio u Hjustonu.

Uputio je dr Šćepanovića na kliniku u Gracu, jer se transplantacije u Srbiji tada nisu obavljale.

Tada je upoznao dr Andrea Vaslera, mladog hirurga koji m u je spasao život i sa kojim se kasnije sprijateljio.

Umesto ugradnje veštačkog srca, lekari su odlučili da dr Šćepanoviću daju šansu da nastavi normalan život. Bio je idealan kandidat za transplantaciju. Deset dana nakon što je primljen u bolnicu u Gracu našli su odgovarajućeg donora, četrdesetogodišnjeg Nemca koji je stradao u saobraćajnoj nesreći.

Operisan je u Geacu, jer se transplantacije u Srbiji tada nisu obavljale; Foto: Profimedia/Hoxton/Pixabay

U razgovoru za Politiku, dr Šćepanović naglašava da je čvrsto verovao da će nastaviti da živi. Upravo se to i desilo.

- Vera je ključna stvar za ozdravljenje. To nije obična fraza, već istina koju moraju da znaju svi pacijenti. Kada su me odvozili u operacionu salu, supruga je počela da plače, bacila se na mene. Rekao sam joj da nije vreme za rastanak i da ćemo se uskoro ponovo videti - nastavlja svoju priču sagovornik.

Operacija je dugo trajala jer je došlo do obilnog unutrašnjeg krvarenja, tokom kojeg je dr Šćepanović izgubio sedam-osam litara krvi. Bio je u komi 18 dana a nakon buđenja je imao četiri odbacivanja srca. Dva meseca je ležao u bolnici, ali se ipak uspešno oporavio.

Dočekao je da njegovi sinovi Radomir i Vuk postanu lekari, da se ožene, dobiju decu. Odmah nakon oporavka čvrsto je odlučio da se posveti unapređenju transplantacije u Srbiji. Kako je rekao, svestan je da ne bi preživeo da nije imao novca.

Pre transplantacije prodao je kuću i bolnici uplatio 148.000 evra. Operacija i lečenje koštali su ga 116.000 evra, a ostatak novca klinika mu je vratila. Devet godina posle operacije, kako kaže, živeo je kao podstanar. Država mu nije vratila ni jedan jedini dinar, iako je reč o intervenciji koja se tada nije obavljala u zemlji.

Izgubio je čak i sudski spor protiv Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Danas Dušan koristi svaku priliku da priča o značaju zaveštanja organa; Foto: Profimedia/Sciencephoto RM

- Predstavnici ovog fonda tada su govorili da je je transplantacija beznadežna i preskupa metoda. Ja sam dokaz da nije tako - kaže dr Šćepanović.

Presađivanje srca, kako kaže, isplati se već posle tri godine.

Jedan bolnički dan, tokom kojeg mu je izvršena transplantacija, platio je 7.500 evra, dok oporavak i priprema za ovaj zahvat koštaju oko 50.000 evra. Njegovi troškovi su bili znatno veći zbog komplikacija koje su usledile.

Dušan je zadovoljan jer je država odlučila da konačno usvoji novi zakon o presađivanju organa. Ipak, kako kaže, nije mu poznato kako će izgledati pomenuti pravni akt, iako je učestvovao u javnoj raspravi koja je pre godinu i po dana organizovana.

Osim toga, kao predsednik stručnog tima Stručnog tima za unapređenje transplantacije organa, koji je 2013. osnovao RFZO, uputio je Ministarstvu zdravlja i Odboru za zdravlje i porodicu, inicijativu za izmenu važećeg Zakona o transplantaciji.

On podseća da smo prošle godine imali rekordan broj donora, čak 40, ali da je iskorišćeno samo sedam srca za transplantaciju.

- Iako imamo obučene kadrove i opremljene bolnic, uspešan program transplantacije koče loša organizacija i mali broj davalaca. Žao mi je što moj dugogodišnji napor da poboljšam ovu oblast još nije urodio plodom. O tome pričam kao hirurg, član prvog tima za transplantaciju bubrega kod dece i šef prvog tima za transplantaciju koštane srži kod najmlađih. Istovremeno, ja sam pacijent koji već 12 godina živi sa poklonjenim srcem - reči su doktora koji je 2013. godine odbranio master rad o organizaciji transplantacije organa u Srbiji, iako je dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta.

On koristi svaku priliku da priča o značaju zaveštanja organa, naglašavajući šta bi sve propustio da nije dobio novo srce. Pravi produžetak života za njega, kako kaže, predstavljaju unuci Dušan, Sara i Luka, kao i želja da pomogne ljudima savetima, pričom i iskustvom.

(Telegraf.rs/Politika / Autor: Jelena Popadić)